Крајем педесетих година 17. века, Џон Милтон, педесетогодишњак тела измореног хроничном болешћу, потпуно слеп, присталица поражене стране у грађанском рату, раздиран тугом због смрти вољене жене и тек рођене ћерке, написао је „Изгубљени рај“: еп о паду човека и његовом изгону из раја. Милтоново дело се данас сматра за класик светске књижевности, а његово име се спомиње заједно са Хомером и Вергилијем. Међутим, за разлику од „Илијаде“ и „Енеиде“, историчари ни са једне светске катедре не проучавају стихове „Изгубљеног раја“. Логично, рећи ћете, јер говори о догађајима који се никада заиста нису одиграли, и њихово проучавање би за историчара имало вредност колико и проучавање „Алисе у земљи чуда“. Да ли је тако?

Милтоново дело је резултат деценија прикупљаног знања и ретко велике ерудиције. Као познавалац латинског, грчког и италијанског, Милтон је проучавао дела црквених отаца али и разне апокрифне списе и текстове са расправама о библијским темема написане у различитим епохама. Дуго планирајући да енглеској књижевности подари дело достојно античких узора, одустао је од замисли да тема његовог епа буде артуријанско доба, јер није био сигуран да ли је Артур заиста постојао. Такође, није желео ни да пише о британској прошлости, одбацујући „лажни сјај чувених витезова у бојевима лажним“. Сматрао је да његови ликови морају бити истинити, а за једног протестанта пуританца није веће истине од оне из Светог писма. На много места, попут приказа Луцифера и његове побуне, видљиво је да је Милтон податке црпио из више извора, укрштао их, вагао коме ће поклонити поверење и уклапао их у ширу слику. По чему је онда његов подухват другачији од рада једног историчара?

Колико год се историчари трудили да од историје направе егзактну науку, и следећи модерне трендове у хуманистици све подвргну различитим бројањима, писање историје остаје дисциплина духа. Милтон је, као пуританац, сматрао да Свето писмо не открива суштину Бога, већ прилагођава разумевање божанске промисли људским могућностима. На себе је преузео сличан задатак: да већини несхватљиво сажме у схватљиво, и да причу о почецима људског рода „прилагоди“ људском разуму.

Дерида и његови следбеници су у праву када говоре да историја, писана следећи Тацитов идеал sine ira et studio, не може да буде написана. Сви смо робови дискурса, и „мржње и наклоности“ дубоко су уткане у несвесно сваког од нас. Али, то не значи да историју не треба писати. Напротив. Има ли већег изазова него посветити године, па и читав живот, нечему што је унапред осуђено на несавршеност? Пишући „Изгубљени рај“ Милтон је пред себе поставио задатак да људима објасни божији план, иако је, сасвим сигурно, био свестан да је и његово разумевање божанског наума сасвим несавршено.

Када сам одлучио да истражујем и пишем о косовском питању и ангажману српских критичких интелектуалаца под комунизмом, што ће рећи о догађајима чији су многи актери и даље живи а последице осећа читаво друштво чији сам део, брзо сам постао свестан да сам зашао на територију где су „истине“ већ утврђене и наративи засновани на њима толико јаки да им је немогуће се супротставити. Нисам одустао. Не због тврдоглавости да свету обзнаним неку нову „истину“ нити из деструктивног самозадовољства идејом да ћу постати јеретик. Не, већ зато што сам осетио да сам пронашао своју причу.

Дуго нисам знао као да јој приступим. Следио сам сва правила заната. Преда мном су биле стотине листова са подацима извученим из непребројних докумената. Али, кад год бих узео да читам речи које бих ставио на папир, изгледале су ми празно. У једном од тренутка разочарења са полице сам узео Милтонов спев. Читајући незграпни, епски надахнути превод Милована Ђиласа, учинило ми се да видим иза приче која је на површини текла. Изгубљени рај се налази у нама самима, а сати диктирања низова стихова за уморног и слепог Милтона били су начин да га поново стекне.

Када сам поново у руке узео хрпу својих папира знао сам шта треба да учиним: да причам причу, ниједног тренутка не одступајући од оног за шта сам уверен да је истина, баш као што је дубоко побожни Милтон изабрао своју тему уверен у њену истинитост.

Прво поглавље своје приче испричао сам у књизи коју сам објавио. Написана је у складу са правилима струке и, обимна и често незграпна, првенствено је намењена људима од струке. Али, тема коју разоткривају документа на основу којих пишем своју причу говоре о догађајима који занимају још многе, поред историчара затворених у своје кабинете. Отуда идеја за овај сајт: да буде место на коме ћу објављивати исечке из своје приче, за оне које она занима.

Сви наводи у текстовима су засновани на архивским документима. Неки од текстова ће бити упрошћени делови књиге (и књига) које сам објавио. Други, из књига и радова који се тек пишу. За колеге које можда неки од текстова заинтересује, увек ћу бити ту да их упутим у документа на основу којих је написан. За остале, ово је мој покушај да мноштво често неповезаних података сажмем у нешто схватљиво и лако разумљиво.

Ово је моја прича. Ово је моја потрага за изгубљеним рајем.