Скоро четрдесет година након демонстрација Албанаца у покрајини Косово 1981. године, у наратив о овим догађајима са далекосежним последицама уткане су бојне заблуде. Претходна два текста су показала да су демонстрације букнуле захваљујући дуго таложеном незадовољству социјалном ситуацијом, али да њихово избијање није било спонтано, већ подстакнуто планираним инцидентима, и да су захтеви демонстраната брзо са социјалних тема прешли на оне са националном тематиком. Такође, показано је да се не може говорити о „студентским“ демонстрацијама, већ да су у њима учествовали Албанци из свих социјалних слојева. Тема овог текста је трећа велика заблуда која је већ одавно постала опште место у литератури о косовском питању: тврдња о стотинама, па чак и хиљаду мртвих демонстраната.

Ноел Малколм, аутор „Кратке историје Косова“, књиге која се у академској јавности на Западу и поред бројних оспоравања сматра за најсвеобухватнији преглед развоја косовског питања, наводи да је по званичним изворима у демонстрацијама на Косову било девет мртвих, али да незванични извори говоре о броју од преко 1000. Малколм се потом ограђује речима да је тврдња заснована на локалним говоркањима и да је сигурно претерана, али утисак који на читаоца оставља тако велика бројка већ је постигнут.

На сличан начин о броју жртава током демонстрација говоре и други утицајни аутори. Миранда Викерс у својој историји Косова поред званичног броја такође преноси тврдњу да је страдало око 1000 људи, наглашавајући да тако тврде Албанци. Ричард Кремптон наводи да су „незваничне процене“ говориле да је „у првој половини 1981. било 1.000 мртвих и много више од тога ухапшених“. Тим Џуда, у свом препознатљивом маниру, пише да је „званично“ погинуло 57 лица (!), али да прави број врло лако може да буде неколико стотина. Добро обавештена новинарка, Кристина вон Кол, износи претпоставку да је „око сто Албанаца“ страдало. Ленард Коен такође помиње број од „близу стотину“ истичући да су то „незваничне“ процене. Кристофер Бенет наводи да би број мртвих могао да буде „значајно виши“ од званичног.

Поред, утисак је, сасвим произвољног навођења „незваничног“ броја жртава, за све ове тврдње је заједничко да износе сумњу у званични број страдалих, који је саопштило југословенско руководство. Податке о броју жртава први је јавно изнео Стане Доланц, на конференцији за штампу одржаној за стране новинаре, 6 априла. Доланц је том приликом саопштио да је у демонстрацијама страдало девет демонстраната и два полицајца. Једанаест дана касније, 17. априла, први човек покрајинског руководства, Махмут Бакали, новинарима је саопштио да је страдало осам грађана и један полицајац. Разлика у односу на податке које је раније саопштио Доланц била је резултат конфузије која је владала непосредно након демонстрација. Иза цифре коју је изнео Бакали стало је покрајинско, републичко и савезно руководство.

Стане Доланц, члан Председништва ЦК СКЈ, говори на конференцији за штампу за иностране новинаре, 6. априла 1981. године.

Сумња аутора са запада у ове податке се, донекле, може објаснити њиховим неповерењем у званичне извештаје руководства комунистичких држава, који су, чињеница је, често били лажни. Одакле, међутим, потичу тврдње о знатно већем броју жртава од званичног?

Званични орган Партије рада Албаније, „Зери и популит“, 8. априла је објавио текст у коме је изнесен став руководства Енвер Хоџине Албаније према демонстрацијама. Подржан је захтев за проглашење републике и посредно, преко критике Лондонског уговора, захтев за уједињењем Косова са Албанијом. Истовремено, званично је речено да Албанија нема територијалне претензије према Југославији. Овакав став је био потпуно у складу са политиком Енвер Хоџе према СФРЈ, која се заснивала за сталном подстицању незадовољства и национализма међу Албанцима, уз истовремено избегавање да то незадовољство прерасте у отворени конфликт, који би имао за циљ да се Албанији прикључе делови Југославије насељени Албанцима. Следећи став руководства албанска штампа, интелектуалци и дипломатија су започели са кампањом подршке демонстрацијама и захтеву „Косово република“. „Зери и популит“ је писао да су на Косову „улицама текли потоци крви“ и да су „стотине људи рањени и убијени“.  Енвер Хоџа је у својим говорима и књигама такође говорио о стотина мртвих.  Сличне тврдње су незванично преносиле и албанске дипломате, као и албански емигранти који су живели на Западу.

Тврдње су брзо нашле одјека у појединим листовима на Западу, склоним сензационализму. Бечки „Курир“ је извештавао о најмање 1000 мртвих.  Италијански недељник „Еспресо“ је писао о најмање 300 мртвих од стране „српске полиције“.

У месецима након демонстрација тврдње о великом броју убијених демонстраната највише су шириле албанске емигрантске организације. Један, мањи део албанске емиграције и даље је истрајавао на тероризму као методу борбе против Југославије. Насупрот њима, већина емигрантских организација се окренула ка ткз. „легалистичким начину деловања“. Јавно су се одрицали насиља и настојали да себе прикажу као „политичку опозицију“. Усмерили су се на скретање пажње на стање на Косову најважнијих међународних институција (ОУН, КЕБС, УНЕСКО, Европски парламент и др.) и земаља са великим утицајем. Борили су се за наклоност утицајних појединаца, представљајући се као заговорници политичких и верских слобода, људских права, вишепартијског система и сл.  У интернационализацији косовског питања подршку су добили од Амнести Интернешнла, Хелсиншког комитета и Европске федерације етничких мањина.

Емигрантске организације су пажњу светске јавности покушавале да привуку организовањем низа демонстрација и слањем меморандума, петиција и других докумената међународним организацијама и иностраним владама.   Укупно је од априла 1981. па до краја 1982. одржано 47 демонстрација у САД, Канади, Аустралији и државама Западне Европе.  Представници „Косовске лиге“, Јусуф Аземи и Бардуљ Шатку, добили су прилику да на „Гласу Америке“ 18. јуна 1982. изложе разлоге окупљања. Испричали су како то чине у знак солидарности са захтевима Албанаца на Косову. Тврдили су да Срби ускраћују Албанцима сва права, да су истерали преко милион Албанаца са њихове земље и приморали их да се преселе у Турску, да су на Косову тенкови, митраљези, да трају масовна хапшења и да је у демонстрацијама убијено преко 1000 студената а многи су рањени.

Многи скупови су организовани у сарадњи са хрватском емиграцијом. На више окупљања у Њујорку током 1982. учествовао је Мате Мештровић. Јавно је давао подршку Албанцима у борби за сецесију од Југославије.

Албанска емиграција се служила најразличитијим методама у покушајима да интернационализује косовско питање. У Шведској су закупљивали огласни простор који су користили да пишу о дискриминацији Албанаца у СФРЈ.  Под плаштом научних скупова албански интелектуалци  су организовали више дискусија о Косову на којима су износили тврдње да Косово треба да постане република и добије право на сецесију. Најангажованији су били песник и професор на универзитету Минесота Арши Пипа, професор Еделфи унивезитета у Њујорку Сами Репишти, професор на Универзитету Калифорније у Сан Дијегу Петер Прифти и други.

Упорно понављање тврдњи о великом броју убијених демонстраната постепено је привукло слушаоце. Сенатор из Северне Каролине, Џеси Хелмс , у говору пред Сенатом САД 1983. године је изјавио да је у демонстрацијама убијено око 1.600 Албанаца а 5000 затворено.  Две године касније, у извештају Амнести Интернешнла о политичким затвореницима, наведено је да постоји сумња да је у нередима убијено до 300 лица. Од средине осамдесетих такве тврдње су почели да износе и албански лобисти у САД: конгресмени Џозеф Диогарди и Том Лантош, и сенатори Роберт Боб Дол, Денис де Кончини, Алфонсо Д’Амато и други. Почетком деведесетих, у време распада Југославије и отпочињања рата, тврдња о стотинама мртвих у демонстрацијама 1981. је већ била постала доказана истина и опште место у доминантном наративу. Истина је, међутим, сасвим другачија.

Извод из извештаја Аменсти интернешнла, из 1985. године, у коме се наводи да „названички извори“ говоре о „преко 300“ мртвих.

Прве жртве демонстрација су пале на улицама Приштине, око 09.00 часова 2. априла. Ученици средње електротехничке школе „Миладин Поповић“, Насер Хајризи (18, рођен у селу Енце, крај Косова Поља)  и Аслан Пирева (19, рођен у селу Пропаштици, крај Приштине)  погинули су погођени пушчаним мецима у центру града, недалеко од Народне банке. Касније током дана у Приштини су страдали Џелал Малићи (24, рођен у Приштини), студент, и Салих Абази (28, рођен у селу Букош, у општини Вучитрн), радник, који је повео раднике из Обилића на демонстрације у Приштини. Истог дана смртно је рањен полицајац Ибрахим Абази (28), возач оклопних кола, из села Главник код Подујева. Преминуо је три дана касније.

Прве жртве демонстрација, средњошколци Насер Хајризи и Аслан.

Околности под којима су демонстранти преминули нису разјашњене. Функционер СКЈ из Босне и Херцеговине, Бранко Микулић, 2. априла је са групом руководилаца стигао у покрајину како би изблиза пратио стање. На седници Председништва СФРЈ је потом изјавио да се „пуцало из кућа, у поворци демонстранта“. Исто је тврдио и савезни секретар за унутрашње послове, Фрањо Хрељевић. На конференцији за стране новинаре, 6. априла, Стане Доланц је изјавио да су прве жртве, двојица демонстраната, страдали од ватре других из масе.

Извесно је да су средњошколци, Хајризи и Пирева, погинули пола сата пре него што су је Комитет за ОНО и ДСЗ, на челу са Бакалијем, позвао јединице војске да уђу у град и више сати пре него што су специјалне јединице полиције из осталих република ушле на територију САП Косова. Обојица су били чланови Организације марксиста-лењиниста Косова и предводили су ђаке из своје школе на демонстрацијама. Због припадности илегалном покрету врло брзо је око њихове смрти испредена легенда. Говорило се како је Хајризи погођен метком док је у првом реду масе држао албанску заставу у руци. Пирева је дотрчао до њега и ухватио заставу пре него што је пала, али је одмах и он погођен. Легенда каже да црвено-црна застава није пала, али двојица средњошколаца јесу. На месту њихове погибије у Приштини се налази споменик „мученицима“ на коме сваке године представници владе у Приштини полажу цвеће.

Жртве демонстрација, Шериф Франгу и Ружди Хисени.

Другог дана демонстрација у Урошевцу су страдали Риза Матоши (26, рођен у Урошевцу), радник у дрвном комбинату, и Шериф Франгу (19, рођен у Доњој Слатини, код Витине), студент. Истог дана у Вучитрну су страдали Салих Мулаку (71, рођен у Вучитрну), пензионер, и Ружди Хисени (27, рођен у Вучитрну), студент. Околности под којим су страдали нису познате, али се може претпоставити да је Хисени убијен у окршају са полицијом око школе унутрашњих послова. Међутим, тешко је претпоставити да се седамдесетједногодишњи пензионер, Салих Мулаку, налазио у првим редовима демонстраната. Такође, на седници државног врха више учесника расправе је коментарисали да је смрт Ризе Матошија сумњива, будући да је страдао неколико улица даље од места где је дошло до сукоба полиције и демонстраната, и да је по тврдњама Бранка Микулића био „узоран радник“. Симптоматично је да се приликом обележавања годишњица смрти палих за албанску националну ствар на Косову имена Ризе Матошија и Салиха Мулакуа ретко помињу.

Спомен плоча на месту погибије Насера Хајризија и Аслана Пиреве.

Списак убијених показује да је званични број страдалих, који је саопштило југословенско руководство, био тачан. Тај број данас не оспоравају ни историчари на Косову. Етем Чеку, историчар са факултета „Хасан Приштина“, у Приштини, у својим књигама такође наводи ова имена страдалих. Исти је случај и са најпознатијом историчарком на Косову, Сабиле Кечмези Баша, која на списку свих страдалих Албанаца током 1981. године наводи истих ових осам имена демонстранта и име полицајца Ибрахима Абазија. Њихова имена се такође налазе на бројним списковима „мученика“, палих за националну ствар. Коначно, места погибије су обележена таблама у знак сећања. На основу свега реченог јасно је да се више ни у којем случају не може говорити о мистерији броја погинулих.

Функционери општине Урошевац полажу цвеће пред спомен плочау у знак сећања на Шерифа Франгуа, подигнуту 2001. године.

За крај, остаје питање како бројке од више стотина, па и 1000 погинулих, и даље опстају у литератури. Чини се да се одговор крије у мешавини незаинтересованост да се дође до тачних података, академске лењости али и зле намере. За поједине ауторе поменуте на почетку текста, попут Ричарде Кремптона или Ленарда Коена, не може се рећи да су лобисти за албанску ствар. Вероватно је да су податак некритички преузели из раније литературе. Али, у случају Миранде Викерс и Ноела Малколма, питање мотивације итекако остаје отворено. Обоје су своје књиге написали захваљујући сарадњи са низом добро обавештених Албанаца. Такође, њихове књиге су писане крајем деведесетих, када је тачан број погинулих већ одавно морао бити добро познат ауторима који слове за стручњаке за тему („Савет за заштиту људских права и слобода“, организација Албанаца из Приштине, у обимној документацији прикупљеној 1992. године и достављеној међународним институцијама успела је да наведе само 13 имена наводно страдалих у нередима). Па ипак, у књигама Малколма и Викерс налази се број од 1000 погинулих, и ограда аутора, да сачувају „академску част“. Колико су у томе успели нека суде читаоци.

*Забрањено је свако комерцијално коришћење делова текста, или текста у целини, без дозволе аутора. Сви текстови објављени на сајту су великим делом написани на основу документације која се налази у поседу аутора. Свако неовлашћено коришћење биће предмет тужбе.