Будући председник владе Косова, Аљбин Курти, у интервјуу који је 13. децембра дао Дојче Велеу још једном је поновио да је његов дугорочни циљ уједињење Косова и Албаније. Залагање лидера покрета Самоопредељење за стварање Велике Албаније је добро познато. Међутим, изостало је објашњење како је дошло до тога да политичар најмлађе генерације, чија је победа од многих дочекана са симпатијама и опрезним оптимизмом, заговара ставове који се, макар на речима, данас сматрају за крајње ретроградне.

Основни подаци из Куртијеве биографије су добро познати, али није згорег их опет поновити. Рођен је 1975. године у Приштини где се његов отац, инжењер, доселио из родног села Сукубин, крај Улциња. Пажњу јавности је привукао када је 1997. и 1998. године, као потпредседник Студентске уније Универзитета у Приштини, организовао демонстрације студената Албанаца, због чега је притваран у више наврата. Након отпочињања оружане побуне ОВК Курти је био активан у канцеларији политичког представника и идеолога организације, Адема Демаћија, све до марта 1999. године. Демаћи је тада напустио позицију политичког представника ОВК јер се није слагао са потписом албанске делегације на споразум у Рамбујеу, конкретно његовим одредбама по којима је признат суверенитет Србије над Косовом док је коначно решење статуса покрајине одгођено за три године. Овакав споразум је био у директној супротности са кључном речи Демаћијеве идеологије, самоопредељењем, коју је, нимало случајно, Курти касније узео за назив свога покрета.

Курти и Демаћи

Аљбин Курти (лево) седи крај Адема Демаћија док овај држи конференцију за штампу као политички представник ОВК 1998. године.

Током побуне ОВК Курти није учестовао у оружаним борбама, али се зближио са појединим командантима. Ухапшен је 1999. и због сепаратизма у марту 2000. осуђен на 15 година робије. Пушен је на слободу у децембру 2001. године. У Приштини га је, поред некадашњих студентских лидера, дочекао Сулејман Селими Султан, командант главног штаба ОВК до краја 1998. и осуђени припадник „Дреничке групе“. Куртијев политички успон на поратном Косову је отпочео када је као лидер Косовске акционе мреже (КАН) 2005. организовао исписивање парола „Без преговора, самоопредељење!“ на зградама УНМИК-а. КАН је убрзо прерасла у политички покрет Самоопредељење, чије име потиче од кључне речи идеологије његовог лидера. После 14 година борбе, која често није била ненасилна, Самоопредељење је постало најснажнија партија на Косову а Курти ће по свој прилици бити нови премијер.

Медији су повремено извештавали да је Аљбин Курти левичар склон анархизму. Из ових штурих речи тек се може наслутити идеолгија чији је Курти следбеник, а чији је главни проповедник био његов политички ментор Адем Демаћи. Да би се разумела суштина те идеологија, и њен програм, потребно је вратити се неких 60 година у прошлост.

Адем Дећаћи

Адем Демаћи (23) у време првог хапшења. Извор фотографије: биографија Адема Демаћија коју је написао Гезим Краснићи.

У другој половини 1950их јавност је први пут сазнала за име Адема Демаћија, студента светске књижевности на Универзитету у Београду и аутора двадесетак кратких прича објављених у најтиражнијем листу на албанском, „Рилиндји“, и у омладинском часопису „Јета е ре“. Његова прва књига, „Крвава змија“, објављена у јуну 1958, узбуркала је духове међу Албанцима. Двадесеттрогодишњи Демаћи је у њој писао о погубним ефектима крвне освете међу Албанцима, али се дотакао и политички осетљиве теме исељавања Албанаца у Турску, које је крајем педесетих интензивно текло. Професор књижевности и уредник листа „Јета е ре“, Хасан Мекули, бираним речима је хвалио Демаћијеву прозу. Међутим, осетљива тема и позивање на револт против југословенске власти у послератним годинама изражене репресије нису привукли пажњу само књижевне публике. У новембру 1958. Демаћи је ухапшен и осуђен на пет година робије. Виша судска инстанца је казну ублажена на три године. Одслужио ју је у целости. Робија, међутим, није утицала на Демаћија да промени своје ставове. Напротив, затворски дани су га додатно радикализовали и уверили у исправност његове борбе.

Од 1963. она више није била само литерарна. У години када је усвојен нови устав Југославије којим је Аутономна косовско-метохијска област (АКМО) преименована у Аутономну покрајину (АП) Косово и Метохију, и по правима и надлежностима изједначена са другом покрајином у оквиру републике Србије, Војводином, Демаћи је основао илегални „Револуционарни покрет за уједињење Албанаца“.

Организација је била активна нешто више од годину дана. За то време Демаћи је са сарадницима успео да организује окружне комитете у Пећи, Ђаковици, Митровици, Гњилану, Дреници и Приштини, и окупи око 300 присталица, међу којима је било професора, новинара и студената. Организовали су неколико акција, попут истицања више од 40 застава Албаније на више места по Косову, што је тада било забрањено. Покушали су да набаве оружје из Турске, али неуспешно. Током 1964. група је откривена. Пред суд је изведено 50 лица, а на затворске казне од 6 месеци па до 15 година је осуђено 38. Организатор групе, Адем Демаћи, добио је најтежу казну од 15 година затвора, која му је након Брионског пленума смањена на 10 година.

Служба државне безбедности је брзо открила и разбија Демаћијеву групу. Ипак, њен утицај је био много већи него што се на први поглед чинило. У читавом периоду након Другог светског рата у деловима Југославије насељеним Албанцима стваране су илегалне сепаратистичке групе које су за циљ имале подизање устанка и уједињење тих области са Албанијом. Већина ових група је деловала у сарадњи са албанском тајном службом, Сигуримијем, а неке су чак формиране од стране диверзаната који су са територије Енвер Хоџине Албаније пребацивани у Југославију. Број група је био релативно велики. У периоду од 1955. до средине 60их година откривено је 69 група са око 600 чланова. Ухапшено је 420 а осуђено 250 њихових припадника. И поред бројности, деловање група је захваљујући будности УДБ-е остајало без икаквог ефекта.

Метуш Краснићи

Споменик једном од „очева косовске независности“, Метушу Краснићију, у Приштини. Краснићи (1926-1986) је по занимању био учитељ. Организовао је илегалну групу на подручју Гњилана 1957. године. Ухапшен је наредне године и осуђен на 18 година затвора, од чега је издржао осам. Имао је широк круг познаника међу којима је била већина оснивача илегалних организација крајем седамдесетих. Са Сабријем Новоселом, Јусуфом Грвалом и другима је основао „Покрет за национално ослобођење Косова и других Албанских области“. Ухапшен је после демонстрација на Косову, у новембру 1981, и пуштен након 4 месеца, нарушеног здравља. Поново је ухапшен у новембру 1985. У притвору је остао до јуна 1986. Преминуо је у октобру 1986. године.

Крајем педесетих ситуација је почела да се мења. Метуш Краснићи је 1958. основао „Револуционарну партију уједињења албанских области са отаџбином“. Потом су следеће, 1959. године, Кадри Халими  и Али Алију  на подручју Пећи основали „Револуционарни комитет за уједињење албанских области у Југославији и Албанији“. Коначно, Демаћијев „Револуционарни покрет за уједињење Албанаца“ је основан 1963. године. Све три организације су са другим, основаним у ранијем периоду, делиле бројне сличности. Али, постојала је и једна важна разлика. Уместо борбе за подизање устанка све ове организације су преузеле дугорочну стратегију, која је почивала на регрутацији чланова, ширењу идеја и припремама за подизање оружаног устанка у тренутку када политичке околности буду повољне.

Сва четворица поменутих оснивача илегалних група имали су велики утицај на стасавање нове генерације борбених чланова који су следили њихове идеје. Демаћи је постао идол млађих чланова илегалног покрета, што је било видљиво током демонстрација Албанаца 1968. и посебно 1981. када су млади скандирали његово име. Такође, чланови Демаћијеве организације су били многи од касније утицајних организатора сепаратистичких група током седамдесетих и осамдесетих: Рамадан Шаља, Сабри Новосела, Мехемт Краснићи, Зећир Грвала и други.

Због утицаја који су Адем Демаћи и његова организација имали треба обратити пажњу на идеологију на којој је почивала његова „партија“. На првом месту, она је била изразито левичарска, стаљинистичка. Демаћи је био крајњи догмата, о чему сведочи други познати робијаш комунистичке Југославије, Михајло Михајлов, и сам левичар.  Михајлов пише да је током разговора са Демаћијем схватио да овај није заинтересован за било какав дијалог и одступање од своје идеологије. Тим путем су ишли и његови следбеници који су се по затворима држали изоловано од других политичких затвореника и кришом читали марксистичко-лењинистичку литературу која им је дотурана из Албаније.

Рамадан Шаља

Рамадан Шаља (1934-2004) је рођен у Пећи. Отац му је убијен од странe партизана 1944. године. Oд 1961. је био лидер илегалне групе у Пећи. Повезао се са Адемом Демаћијем након што је он изашао из затвора и учествовао у повезивању више илегалних група у јединствени „Револуционарни комитет за уједињење Албанаца“. Заједно са Демаћијем је написао статут и програм организације. Ухапшен је 1964. и осуђен на 14 година затвора. Издржао је седам. Након демонстрација 1981. једно време је био у изолацији. Ухапшен је 1986. и осуђен на шест година затвора. Пуштен је на слободу 1988. Убрзо је емигрирао у Шведску где је остао до краја живота.

Следећи Енвер Хоџину верзију комунизма Демаћијево левичарство је било помешано за борбеним национализмом. У статуту његове организације је писало: „Први и задњи циљ нашег покрета је обезбеђење права на самоопредељење до отцепљења за крајеве који су насељени већином од Албанаца, који се још увек налазе под југословенском управом, значи први и последњи циљ нашег покрета је ослобођење албанских крајева, анектираних од Југославије и присаједињење ових крајева својој мајци Албанији.“ Овај циљ је требало остварити свим средствима, „од политичких и пропагандних, до оружане борбе и народног устанка“.

Овај крајње националистички циљ је био својеврсни мост за сарадњу са припадницима илегалних група из ранијег периода, чији чланови су често били подједнако националисти и антикомунисти. Прокламовање борбе за уједињење свих Албанаца је послужио за превазилажење идеолошких разлика и окупљање око борбе против заједничког непријатеља – Југославије. Њега је требало остварити стварањем масовног покрета који би се у одговарајућем тренутку дигао на оружани устанак.

Важан став статута је била порука да су чланови организације спремни да прихвате помоћ ко год да им је понуди. Речи су биле првенствено упућене Албанији и комунистичком свету уопште. Међутим, у каснијем периоду, став је искоришћен да се оправда сарадња са тајним службама и институцијама капиталистичког Запада. Сарадња са идеолошким непријатељима је оправдавана на исти начин на који су комунистичке партије током тридесетих, под контролом Коминтерне, правдале своју сарадњу са дотадашњим противницима из грађанских партија зарад вишег циља – борбе против фашизма.

Иако су све илегалне сепаратистичке организације осниване на простору АКМО крајем педесетих и почетком шездесетих брзо откриване и разбијане, њихове идеје су настављале да трају и стичу све већи број присталица. То је било видљиво током демонстрација Албанаца 1968. када се први пут на улицама покрајине, из чијег је назива те године избрисана реч Метохија, зачула парола „Косово република“. Студентски лидери, организатори демонстрација 1968, заједно са неколицином старијих чланова илегалног покрета, почетком седамдесетих су оформили „Револуционарну групу Косова“, из које је потекао читав илегални покрет активан током седамдесетих и осамдесетих, и на темељу чијих идеја је 1993. основана ОВК. Развој покрета ће детаљније бити описан у другом тексту. За ову тему је значајно навести да су чланови „Револуционарне групе Косова“ били многи од каснијих лидера илегалног покрета, па и неки виско позиционирани лидери ОВК, попут Кадрија Османија, Реџепа Маљаја, Фатмира Салихуа, Џафера Шатрија, Кадрија Зеке, Хидајета Хисенија, Мехмета Хајризија, Јакупа Краснићија и других. По изласку из затвора са групом се повезао и Адем Демаћи.

Идеолошки, покрет је био на скоро истоветној линији као и десет година раније разбијена организација Адема Демаћија. У материјалима које је СДБ запленила приликом хапшења чланова групе стоји да је „револуционарна група претходница будуће партије“ чији је циљ повезивање и заједнички рад са другим партијама „али само под условом да оне као компас у свом раду имају марксистичко-лењинистичку теорију и учење Партије рада Албаније (ПРА)“.  Залагали су се за три велика циља: национално ослобођење, социјално ослобођење и национално уједињење са Албанијом. Начин за њихово остваривање су видели у штрајковима, демонстрацијама и оружаној борби. Присталице су покушавали да придобију говорећи о ускраћивању права Албанцима, економском израбљивању Косова и намерном држању покрајине у стању дубоког сиромаштва. Тврдили су да се Косово користи само као извор ресурса који се потом прерађују и користе негде друго. Уколико би се то чинило на Косову оно би брзо досегло развој остатка Југославије и чак било као Рур и Сар у Немачкој.  Такође, говорили су о историјској неправди учињеној Албанцима и праву сваког народа да се уједини у једну државу. У Албанији су видели матицу и једину истински комунистичку земљу на свету док су за Југославију говорили да је ревизионистичка и суштински капиталистичка земља.

Главни задатак чланова организације је био да прекуцавају илегалну литературу и даље је деле, потом да исписују пароле и регрутују нове присталице. Сведочанство о идеологији организације пружају називи књига које су чланови читали, попут: „Југословенска самоуправа, капиталистичка теорија и пракса“ или „Империјализма и револуција“. Такође, читали су и дела патриотско-националистичке тематике, као што је била књига поезије „Песме слободе“ у којој су се налазиле песме насловљене: „Плаче Косово за својим птицама“, „Слобода, ми и ви“ итд.

„Револуционарна група Косова“ је откривена и делимично разбијена током 1974. и 1975. године. Ухапшено је 38 чланова, међу којима и Адем Демаћи, само годину дана након што је пуштен на слободу. Осуђено је укупно 19 лица. Откривање групе је утицало на краткотрајно смиривање активности илегалног покрета. Међутим, већ од 1977. чланови који су остали на слободи започели су са формирањем више одвојених илегалних група, које су, све до једне, почивале на истим идеолошким основама као и „Револуционарна група Косова“. На њиховим темељима изникао је читав илегални сепаратистички покрет активан на Косову током осамдесетих.

У постојећој академској литератури марксистичко-лењинистички карактер покрета се или прећуткује, или се значај такве идеологије умањује. На истој линији су и некадашњи лидери покрета, који најчешће тврде да су такве квалификације долазиле из Србије, како део негативне кампање. Међутим, називи група, програми, текстови у листовима које су издавали и растурани памфлети показују да се њихове идеје нису уопште разликовале од програма и крајње догматских ставова Енвер Хоџине ПРА.

Такође, значајно је и то што су албанске емигрантске групе, које су током осамдесетих почеле да буду важан фактор у развоју косовског питања због своје пропагандне улоге, такође биле изразито комунистичке. Многе од њих су осниване као организације за заштиту људских права, са циљем да интернационализују косовско питање. Али, све их је повезивала сарадња са Сигуримијем и борба против Југославије. Најутицајнија емигрантска организација, „Црвени народни фронт“, била је изразито марксистичко-лењинистичка и блиско повезана са режимом у Тирани. Програм организације је био мешавина екстремног левичарства и национализма, и суштински се није разликовао од програма ПРА.  За прву етапу „револуције“ су предвиђали идејно разобличавање југословенског система и подизање политичке свести чланова на основу литературе коју су штампали или добијали из Албаније. У другој фази је требало омасовити покрет и извршити притисак путем демонстрација, док је трећа, завршна фаза борбе, требао да буде оружани устанак. Циљ је било уједињење Косова са Албанијом и ступање организације у њен народни фронт, под вођством ПРА.

Након демонстрација и покушаја побуне Албанаца на Косову 1981. вођство сепаратистичког покрета је премештено ван граница СФРЈ. Почетком 1982. дошло је до уједињења три најснажније илегалне групе са територије Косова, изникле из „Револуционарне групе Косова“, и „Црвеног народног фронта“ у јединствену организацију „Покрет за социјалистичку републику Албанаца у Југославији“ (ПАСРЈ). Ова организација је била директан претходник „Народног покрета Косова“, од чијег радикалног крила је 1993. настала ОВК, и чији је наследник „Демократска партија Косова“ Хашима Тачија.

Партија борбе Косова

Насловна страна поверљивог материјала о разбијању илегалне сепаратистичке групе „Партија борбе Косова“.

И овај покрет је почивао на истим оним идеолошким темељима које је више од две деценије раније поставио Адем Демаћи, а који су извориште имали у идеологији Партије рада Албаније Енвера Хоџе. О томе сведочи програм организације који је пронађен при хапшењу једног од њених истакнутих чланова, Кадрија Османија, 1984. године. У њему је стајало да организација треба да се ангажује на „учењу на историјским примерима ПРА“ и да се бори за „ослобађање албанских крајева, као и против титоистичког и великосрпског терора“. Чланство је требало упознавати са „славним путем ПРА“ и „достигнућима у изградњи Албаније, вођене од ПРА на челу са Енвером Хоџом“. У „Програмским основама“ јасно је речено да су настале на основу „програмских основа ПРА“. Ткз. економски програм је истоветан оном ПРА па је писало да је „инфлација типична капиталистичка појава“ која ће нестати након потпуне национализације, потом је прокламовано да разлике између највише и најниже плате не смеју да буде веће од 2.5 напрема 1, приватну својину је требало потпуно укинути, као и све дажбине, привреду централизовати, радницима који се баве пољопривредном додељивати плате као и онима који раде у индустрији….

Из свега наведеног очигледно је да је екстремно левичарска идеологија била темељ албанског сепаратистичког покрета још од краја педесетих. Адем Демаћи је сматран за лице и главног идеолога покрета. Ситуација се није изменила ни након краха комунизма у Источној Европи током „плишане револуције“ 1989, о чему сведочи интервју који је Демаћи дао гласилу илегалног покрета, „Гласу Косова“, након пуштања на слободу 1990. године. Током разговора, новинар му се све време обраћао са комунистичким „друже“, док су странице листа биле препуне илустрованих сликама наоружаних радника који марширају носећи црвену заставу.

Марксизам-лењинизам је званично престао да буде идеологија албанског сепаратистичког покрета након слома комунизма у Албанији 1992. године. Заменио га је чисти национализам. Али, године идеолошког обликовања је било тешко избрисати. Адем Демаћи је до своје смрти остао левичар и догмата. Читав покрет студената Албанаца на Косову је још од осамдесетих био снажно левичарски настројен, следећи идеолошко усмерење Демаћија и других организатора сепаратистичког покрета. Међу младим лидерима који су се појавили Курти је био најбољи Демаћијев ученик. За разлику од осталих политичких лидера на Косову данас, који су левичарске идеје напустили не због капитализма, већ зарад личног богаћења и стварања клановско-криминалног система у коме су наставили да господаре областима на којима су деловали током рата 1998-1999, Курти се, макар до сада, показао као идеолошки знатно чвршћи. Након хапшења 1999. године пред судом је изјавио како не признаје ауторитет суда и државе Србије. Изјави су недостајале само речи како једно признаје ауторитет своје партије, па да буде истоветна оној којом се прославио агент Коминтерне, Јосип Броз Тито, током суђења 1928. године.

Аљбин Курти на гробу Демаћија

Аљбин Курти полаже цвеће на гробу Адема Демаћија, на прву годишњицу његове смрти.

Велики део Куртијеве популарности на Косову почива на његовим обећањима да ће се обрачунати са корупцијом, криминалом ратних команданата и клановским везама у које је уплетено читаво Косово. Курти важи за човека доброг личног морала, доследног, али управо та доследност је утицала и да задржи готово све идеолошке ставове које је стекао током деведесетих. Његово левичарство је нескривено. Већ сам назив покрета, Самоопредељење, сведочи о непрекинутој идеолошкој нити која сеже до политичких почетака Адема Демаћија. Па ипак, чини се да левичарска идеолгија Аљбина Куртија спонзорима косовске независности не представља проблем. Да ли је разлог уверење да је левичарство само „дечија болест“ овог и даље младог политичара, као што је, уосталом, била и многих евроатланских лидера, или је у питању уверења да ће моћи да га контролишу и искористе за сопствене циљеве, остаје да се види. Тек, Курти је отелотворење идеологије које је довела до статуса које Косово има данас. То није био Ругова, чија је политике ненасилне борбе током деведесетих доживела пораз. Нису то ни Тачи нити Хараднај, господари рата који су много више продукт племенско-ратничког менталитета Албанаца са којим је Демаћи желео да раскрсти, иако је пред крај живота постао Тачијев пијун. Курти је крајњи продукт процеса који је међу Албанцима на Косову отпочео још пре 60 година. Лидер каквог су чекали. Да ли ће им донети остварење деценијских снова или отрежњење, сазнаћемо ускоро.

*Забрањено је свако комерцијално коришћење делова текста, или текста у целини, без дозволе аутора. Сви текстови објављени на сајту су великим делом написани на основу документације која се налази у поседу аутора. Свако неовлашћено коришћење биће предмет тужбе.