Развој косовског питања након демонстрација Албанаца на Косову 1981. текао је од случаја до случаја. Они најзначајнији обележили су по једну етапу косовске кризе. Први велики косовски случај је било убиство Данила Милинчића 1982. године.
Последњу деценију постојања СФР Југославије је обележио феномен ткз. случајева. Међу терминима који се данас у медијима користе најприближније значење случају има реч афера. Ипак, суштина случаја и афере, у значењу које се данас подразумева, донекле се разликује. Случајеве је могуће разумети једино у контексту специфичних околности у СФРЈ током осамдесетих, када је у држави тешко погођеној испрва економском, а после и свим другим облицима кризе, дошло до рапидног распада идеолошког, политичког и друштвеног система.
Најједноставнија дефиниција случајева би била да су то догађаји на чијем примеру су разоткривани проблеми посусталог југословенског система. У времену када је режим губио контролу над штампом, они су стицали огроман публицитет, врло брзо су надрастали своју суштину и постајали друштвено-политичко питање са дугорочним последицама.
Први велики косовски случај је отпочео 2. јуна 1982. године. Тога дана, у селу Самодрежи, крај Вучитрна, убијен је Данило Милинчић. Убио га је комшија, Мухамед Муја Ферати, на њиви недалеко од породичне куће. После краће препирке Муја и тројица малолетника напали су Данила и бацили га на земљу. Звуке туче је чула Данилова мајка, Даница. Дотрчала је до њиве и покушала да заштити сина. Није успела. Муја је из пиштоља упуцао Данила. Погодио га је право у срце. Мајку Даницу је ранио у руку.
Данило је имао 22 године. Неколико месеци раније се вратио са одслужења војног рока. Завршио је средњу хемијску школу, током које је упознао пет годину старију Радмилу, из села Скуланево, код Липљана, док је она радила као учитељица у основној школи у Самодрежи. Имали су две и по године стару ћерку, Ивану, док се син, Иван, родио два месеца након што му је отац убијен. Мало пре убиства Данило и Радмила су одлучили да се осамостале, па су започели са градњом куће недалеко од места на коме је Данило убијен. Бавили су се земљорадњом, а имали су и нешто стоке. Поред мајке Данице, Данило је имао старијег брата, Мирослава, и млађег, Павла, још малолетног младића. Милинчићи су били богата породица, а имањем је након смрти супруга управљала Даница, уз помоћ старијег сина. Поред њих, у Самодрежи су биле још само две неалбанске породице, једна српска и једна ромска.
Мухамед Ферати је у тренутку када је извршио убиство имао 48 година. Био је превремено пензионисани радник „Трепче“. Његова породица се у засеок Загорје доселила из села Бајгоре, код Митровице, у области Шаље. Рођачким везама су били повезани са сарадником нациста и борцем против југословенске власти, Укшином Ковачицом. Породична задруга у којој су живели је била велика. Мухамед је са супругом Фетијом имао осморо деце, пет синова и три кћерке. Живели су заједно са Мухамедовом мајком и породицама његовог брата и сестре. У тренутку када је извршио убиство, са Мухамедом су били један од његових синова и два сестрића.
Постоје две верзије о разлогу због којег је дошло до сукоба између Данила и Мује. Штампа је извештавала о свађи због пута. До породице је доспела прича да је проблем настао због стоке коју је Муја везао на Даниловој ливади. Шта год да је био разлог, избила је свађа на њиви недалеко од цркве Самодреже, у којој се по предању причестила војска кнеза Лазара у ноћи пред бој на Косову. Након краће препирке и туче, конфликт је окончан убиством.
У недељама после убиства чуле су се бројне теорије о постојању дубљих мотива. До данас, све су остале само теорије. Између Милинчића и Фератијевих није постојала „зла крв“, нити је Даниловој породици било познато да су раније долазили у сукоб. Комшијске свађе, па и туче, због пољских штета биле су честе на Косову. Убиства су се, ипак, ретко догађала. Чињеница да је Муја пуцао у Данила док је овај лежао на земљи, и то у груди, са намером да га убије, подстакла је многе спекулације.
У тренутку када је дошло до свађе и туче између Данила и Мује само је мајка Даница чула да се нешто догађа. Данилов брат, Мирослав, такође је обрађивао земљу на оближњој њиви, али није чуо звуке метежа. Исти је био случај и са супругом Радмилом, која је непосредно након убиства дошла на њиву да потражи Данила и пронашла његово тело како лежи на земљи. Даница је у том тренутку била отишла да потражи помоћ, па је Радмила испрва помислила да се Данило прави мртав у игри са ћерком, као што је имао обичај.
Убрзо након што је усмртио Данила, Муја се са пушком склонио у оближњу пећину. Када је полиција покушала да га ухапси, претио је да ће пуцати на њих и да ће се убити. Тек на наговор сестре, и уз обећање да му се ништа неће догодити, одлучио је да се преда. Потом је на њиви обављен увиђај. О томе како је изгледао сведочи податак да је аутопсија над Даниловим телом извршена на месту где је убијен, док му је брат Мирослав држао главу у крилу. Околности случаја су изгледале јасне: Данилова мајка Даница је била очевидац, а ни Мујо није порицао да је убио Данила, мада је тврдио да се то догодило у самоодбрани.
Вести о убиству су доспеле до штампе два дана касније. Први текстови су доста верно пренели познате чињенице. Извештаје су, међутим, пратиле речи Данилове мајке Данице, која је изјавила да јој је приликом убиства Муја рекао: „Ово је наше, а на српско. Имам десеторо деце, они ће ово наследити.“ Том реченицом отпочео је случај Милинчић, практично одмах надрастајући своју суштину.
Током претходних деценију и по политика коју је покрајинско руководство водило на простору САП Косова створила је систем дискриминације. Срби су се осећали као грађани другог реда. Међутим, случајева међунационалног насиља, посебно убистава, није било пуно. У периоду од 1971. до 1981. догодило се укупно 15 убистава у којима је починилац био Албанац а жртва Србин, и седам у којима је починилац био Србин а жртва Албанац. Број је низак, када се узме у обзир да се у овом периоду сваке године на простору САП Косова догађало између 60 и 75 убистава. Ниједно од ових убистава није било искључиво национално мотивисано (а многа нису била уопште). Али, у неким је национална компонента играла важну улогу. Тако су нпр. 22. јула 1976, у селу Репа, Хашим Љатифи, учитељ, и његов син Тафиљ, ученик трећег разреда гимназије, убили Богдана Младеновића. Повод је била свађа око пољске штете коју је направила стока Љатифијевих. Две породице су годинама била у свађи. Међутим, убиство је имало и другу димензију. Све српске породице из села Репа су дуго година трпеле притисак и, једна за другом, њих осам се иселило. Младеновићи су остали последњи, иако су већ били купили кућу у Куршумлији. Након што се убиство догодило Хашим је испрва осуђен на смртну казну, која је потом промењена у 20 година затвора. Тафиљ је осуђен на 7 година малолетничког затвора. Након жалбеног поступка, суд је ослободио Хашима и Тафиља. Убица је чак постављен за учитеља у школи у селу Палатина, одакле је потом избачен јер је малтретирао српску децу. Ново запослење му је пронађено у месној канцеларији у селу Крмпинеји.
О овом, и низ других случајева насиља који су се догађали пре лета 1981, штампа није извештавала. Српско партијско руководство се у федерацији налазило у подређеном положају. Београдска штампа није имала дозволу да пише о проблемима на простору САП Косова јер би то било протумачено као мешање у унутрашње ствари друге федералне јединице. Политичка реалност је прихватана, али се о проблемима Срба шапутало, што је доводило до таложења потмулог незадовољства.
Демонстрације Албанаца у марту и априлу 1981. су довеле до промене у равнотежи политичких снага. Руководство Савеза комуниста Србије је видело прилику за политичку офанзиву и отварање питања уставних односа у Србији, што је за функционере из Србије још од почетка седамдесетих било најважније политичко питање.
Политичку офанзиву српског руководства скоро одмах је пратила промена у писању штампе. Врло брзо су се искристалисале две теме које су постале централна места извештавање српске штампе о косовској кризи до краја осамдесетих: исељавање Срба, и притисци са којима се они суочавају у покрајини.
Тон извештавања је у највећој мери био одмерен. Махом су то били једноставни извештаји, поготову у дневним новинама. Али, за разлику од периода пре априла 1981, када се проблеми на Косову нису помињали, сада је било уочљиво да се они прате са великом ревношћу. Новинари, научени да пишу до границе дозвољеног, успевали су да кроз на изглед „суве“ извештаје провуку поруку да Срби на Косову трпе дискриминацију, притиске и физичко насиље. Посматрајући извештавање штампе са деценијама дугом дистанцом, лако је видети да је код знатног броја новинара постојало незадовољство, често дуго таложено, које је само чекало попуштање цензуре па да се излије на папир.
Убрзо након појаве првих извештаја о ситуацији на Косову српско руководство се суочила са критикама функционера из других република и са Косова. Због тога су морали да се обавежу да ће штампу држати под контролом и да неће дозволи да се у извештавању о Косову изгуби „граница између критике и критизерства“. У новим друштвеним околностима, након смрти Тита и у условима свеприсутне кризе, такво обећање је било много лакше дати него одржати.
Косовско питање је убрзо након демонстрација постало прворазредно политичко питање али је под утицајем ранијег извештавања о Косову било потребно да прође неколико месеци да јавност у Србији увиди дубину проблема у покрајини. Крајем 1981, након усвајања Платформе за Косово Централног комитета (ЦК) СКЈ, владало је уверење да ће косовска криза бити успешно разрешена. Почетком 1982. међунационална ситуација је била мирна, како на Косову, тако и у остатку Србије.
Средином године атмосфера је почела да се мења. За то је било више разлога. Већ пуних годину дана штампа је упорно извештавала о трајању исељавања Срба са Косова, које се није смањивало. Руководства Србије и Косова су ушла у политички спор око тумачења узрока исељавања, што се неминовно одражавало на грађане, па су Срби из централне Србије полако постајали уверени да покрајинско руководство проблем жели да гурне под тепих.
Такође, штампа је редовно извештавала о нападима на Србе и њихову имовину на простору САП Косова. Од октобра 1981. па до априла 1982. догодило се укупно 26 таквих напада. Међутим, након нових покушаја демонстрација Албанаца током марта и почетком априла, у наредна три месеца дошло је до 50 нових напада.
Коначно, постојао је и један посредни разлог за промену у општој атмосфери у Србији. У пролеће 1982. је постало јасно да од иницијативе републичког руководства за редефинисање уставних односа републике Србије и њених покрајина неће бити ништа. Али, спор више није био само ограничен на затворене састанке уског круга руководилаца. Током 18. седнице ЦК СК Србије, 24. децембра 1981, 80 говорника, највиших републичких и савезних функционера из Србије, пред телевизијским камерама је говорило о проблемима у односима Србије са покрајинама. Ситуацију на Косову су директно повезали са овим проблемима. Када је иницијатива за промену уставних односа одбијена на савезном нивоу, грађани Србије су то доживели као знак да не постоји воља да се проблеми у покрајини реше.
Сва три наведена разлога довела су до настанка запаљиве атмосфере у српској јавности на почетку јуна 1982. године. Убиство Данила Милинчића је била искра која је запалила пламен.
Извештаји штампе и посебно речи Данилове мајке Данице да је Муја, у тренутку док је пуцао, изговорио „Ово је наше, а не српско“, довели су до снажних реакција. На Данилову сахрану је дошло између 7.000 и 10.000 људи. У српским селима у Метохији и неким деловима Косова људи су почињали да се самоорганизују, да заједнички чувају летину и постављају сеоске страже током ноћи.
Даница Милинчић се појавила на ТВ Београд и са завијеном руком, потресним речима, говорила о убиству сина и сопственом рањавању. За само неколико дана Данилова судбина је постала симбол судбине свих Срба на Косову. Кроз причу о његовом страдању требало је испричати причу о свим проблемима са којима су се Срби у покрајини суочавали током претходне деценије и по. Убиство је од првог дана нераскидиво повезано са проблемом међунационалних односа на Косову, иако није било конкретних доказа да је постојала национална мотивисаност дела.
Из дана у дан штампа је пратила судбину породице Милинчић. Данилова супруга и браћа су се држали по страни. Највећу пажњу медија је добила мајка Даница. Често је давала изјаве које су имале запаљиви ефекат. Због тога је била занимљива новинарима. Извештавано је о њеној одлуци да напусти Косово и остави велико имање. Називана је модерном мајком Југовића. Тек на наговор Бранка Пешића, председника Скупштине СР Србије, одлучила је да остане, што су медији пренели као важну вест и велику победу.
Штампа је, такође, велику пажњу посветила реакцијама Албанаца на убиство. Део комшијских породица је одлучио да бојкотује породицу Ферати, што је у традиционалном друштву Албанаца са Косова била најтежа могућа казна. Политика је извештавала да су многе комшије, Албанци, плачући долазили у зграду комитета и изражавали жаљење због свега што се догодило. Међутим, Новости 8, које су важиле за лист склон сензационализму, известиле су како је било и другачијих реакција међу Албанцима, да су чак појединци славили и претили Милинчићима да их неће оставити на миру док их не иселе.
Због великог публицитета који је случај добио покрајинским властима је било важно да га што пре окончају. Суђење је одржано пред Окружним судом у Митровици, током августа 1982. године. Да би се избегло незадовољство Албанаца због евентуалне оштре пресуде вођено је рачуна да сви укључени у процес буду Албанци. Пред судијом Исметом Емром случај против Фератија је водио окружни тужилац Каплан Бурути. Оптуженог је заступао адвокат Бајрам Кељменди. Процес је окончан пресудом којом је Мухамед Ферати осуђен на смрт због „убиства из ниских побуда, на безобзиран и насилнички начин”. Пресуђено је да злочин није био национално мотивисан. Политика Експрес, још један лист чије је писање током осамдесетих било обележено сензационализмом, известила је да је породица Милинчић добила претње од Мухамедових рођака да ће пасти још крви уколико казна буде извршена.
Даница Милинчић се заиста плашила да би извршење смртне казне могло да подстакне рођаке Мухамеда Фератија на крвну освету, па је одлазила у Савез комуниста и тражила да се казна не изврши. Адвокат осуђеног је поднео жалбе свим надлежним вишим судским инстанцама, али су оне редом одбијене. Фарати је извршење казне чекао у затвору у Митровици. Након што је Председништво СФРЈ одбило помиловање, смртна казна је извршена стрељањем, средином априла 1984. године. Била је то последња смртна казна икада извршена на територији САП Косова.
На први поглед, случај је окончан брзо и ефикасно. У ствари, циљ покрајинског руководства је био да се случај што пре „скине с дневног реда“. Суђење је припремљено на брзину, мотив убиства није расветљен, а сам процес, који је завршен за непуне две недеље, вођен је искључиво на албанском, па породица убијеног није могла да прати суђење.
Смртна казна Мухамеду Фератију, баш као и дугогодишње казне затвора које су од лета 1981. пресуђиване откривеним припадницима сепаратистичког покрета, требали су да покажу одговорност руководства у покрајини да се одлучно позабави са проблемима и усмери пажњу јавности на другу страну. Али, и поред брзог суђења и најтеже казне изречене убици, случај је имао далекосежне последице.
Вести о убиству и изјаве Данилове мајке узбуркали су јавност у централној Србији. У више великих предузећа, са по неколико хиљада запослених (ЛМК, ИМТ, ИМР и др.) организовани су зборови са којих су радници тражили информације о стварном стању на Косову и постављали питања о безбедности Срба. Захтевали су да скуповима присуствују најодговорнији људи у републици, како би добили праве одговоре. До бурних реаговања режиму посебно важних радника дошло је у Београду, Врњачкој Бањи, Горњем Милановцу, Машинској индустрији Ниш, Заводима „Црвена Застава“ у Крагујевцу…
Поред упечатљивих наслова, који су подстицали снажне емоције читалаца, нови моменат у извештавању штампе су биле непроверене или измишљене тврдње. Најупечатљивији пример је била тврдња да су Даниловог оца, Славољуба, такође убили Албанци. Информација је изазвала бројне коментаре и узбуђење грађана, па је морала да реагује Општинска конференција Социјалистичког савеза Вучитрна и изда саопштење у којем је речено да је за убиство Славољуба одговоран његов таст, и да је за то дело осуђен на девет година затвора.
Убиство Даниловог оца ипак није било потпуно без значаја за случај. Наиме, Славољуб Милинчић је убијен 1968. године. Убиству су претходили лоши односи са супругом Даницом. На суђењу, за убиство је осуђен Даничин отац Алекса Михајловић, међутим, по свој прилици, он је био наручилац али не и извршилац убиства. Славољуб није био омиљен у селу. Као један од најбогатијих људи у околни и прек човек, долазио је у сукоб са већинским Албанцима. Радио је као шумар и често се грубо односио према шумокрадицама, махом Албанцима. Једна од теорија о којима се говорило након његовог убиства је била да је Алекса у ствари платио неком од Албанаца да га убију. На суђењу је потом изјавио да не сме да открије имена убица, што су многи протумачили као страх од освете.
Када је Данило убијен, многи су се сетили Славољубовог убиства. Говоркало се о различитим теоријама, па чак и оној да је Мухамед Ферати учествовао у убиству, и да ту можда треба тражити мотив Даниловог убиства, јер је овај почео да се распитује о прошлости. Да ли је у гласинама било зрнце истине, данас је немогуће знати. Никаквих доказа то нема. Тек, чињеница је да су гласине кружиле. То је оставило простор штампи за различите теорије, што је даље подстицало емоције јавности.
Још један догађај је у данима после убиства неизбежно повезан са случајем. Група средњошколаца Албанаца, из средњошколског центра „Мухарем Бектеши”, од 27. до 29. маја 1982. је у склопу наставе из општенародне одбране више пута пролазила кроз Гојбољу, усамљено српско село међу околним албанским селима. Уз пут су певали националистичке песме, вређали мештане, претили, уништавали усеве и причињавали штету на домаћинствима, све уз одобравање својих наставника. Инцидент је доспео до штампе. Изазвао је велико узнемирење јавности и сасвим различите оцене локалних Срба и Албанаца. Гојбуља и Самодрежа су суседна села, и овај догађај сведочи да су у тренутку убиства међунационални односи били поремећени. Да ли је то имало утицаја на убиство остало је непознато јер на суђењу ни ова чињеница није узета у обзир.
Коначно, на доживљај случаја Милинчић у јавности је снажно утицало још једно убиство, које се догодило месец дана касније, 3. јула 1982. У селу Мећа код Ђаковице Србина, Миодрага Шарића, убио је комшија, Албанац, Дјед Краснићи. Шарићи су се годинама суочавали са непријатељским понашањем комшија и незаинтересованошћу органа безбедности да им помогну. Према тврдњама Миодрагове жене, Смиљке, на њега је пуцано више од 10 пута, нападан је секиром и небројено пута је пребијан. Наводни разлог за све нападе је била жеља комшија да се докопају богатог имања Шарића. И ово убиство је брзо разрешено. Убица је осуђен на 15 година затвора. Суд је пресудио да национална нетрпељивост није играла улогу. Ипак, друго убиство, у јеку писања о Даниловом убиству, допринело је да бура у јавности постане још већа.
Случај Милинчић је за јако кратко време довео до провале дуго таложеног незадовољства јавности у Србији. Штампа, делимично ослобођена цензуре, показала се као катализатор народног бунта. Републичко руководство је покушавало да контролише извештавање. Илустрована политика је била приморана да уништи 30.000 насловних страна са сликом Данице Милинчић и насловом „Смрт на очиглед мајке“ и 25.000 страница на којима је штампан текст. Стихију, ипак, није било могуће зауставити. За врло кратко време дошло је до промене тона у извештавању, који је директно утицао на перцепцију стања на Косову од стане великог броја грађана. Две недеље пре него што се убиство Данила Милинчића догодило, Православље је објавило „Апел“ у коме је 21 свештеник и монах СПЦ изразио забринутост због ситуације у покрајини. По први пут је у јавном дискурсу за опис стања на Косову употребљена реч геноцид. Након ескалације случаја Милинчић ова реч се зачула и на највишим политичким форумима државе. На седници Председништва СФРЈ, 14. јула, Бранко Микулић је изјавио да стање на Косову „има елементе геноцида, хтео то неко да призна или не.“
Практично од тренутка када је случај Милинчић отворен, судбина убијеног и његове породице су доспели у други план. Као што се то и кад других случајева догађало, суштина се брзо замаглила. Новинари су желели да узму изјаве од Данице Милинчић јер је она причала ствари које су желели да чују. Са друге стране, супруга Радмила и браћа убијеног су остајали по страни. Радмила се са децом преселила у Косово Поље и запослила се у школи у Угљару. Три године касније добила је запослење у „малој школи“ (четворогодишњој) „Аца Маровић“ у Косову Пољу. Завршила је факултет и потом као наставница биологије више пута мењала место запослења, по школама у околини. Две године након Даниловог убиства добила је стан у Косову Пољу. У другој половини деценије је учестовала у покрету отпора Срба са Косова, па је 1988. била једна од организатора ткз. протеста жена у Београду. На Косову је остала све до пензије, 2016. године, када се преселила у Куршумлију где данас живи са ћерком Иваном и њеном породицом. Син Иван живи у Београду.
На великом имању Милинчића након Данилове смрти је остала мајка, Даница, док је Данилов старији брат, Мирослав, живео у стану у Вучитрну. Млађи брат, Павле, уз помоћ Бранка Пешића је уписан у средњу школу у Београду, добио је смештај у интернату и све време до Пешићеве смрти имао је његову помоћ. Запослио се у предузећу ИМТ у Раковици, где је потом добио стан. Породична кућа Милинчића у Самодрежи је срушена током рата 1999. године, када су је албански сепаратисти користили као свој војни штаб.
Породица Ферати је годинама након извршења смртне казне безуспешно покушавала да дође до Мујиног тела. До почетка албанске оружане побуне на случај је највише подсећао адвокат, Бајрам Кељменди, упорно тврдећи да је до убиства дошло у самоодбрани и да је Данило био опасан српски националиста. У марту 1999. Кељменди је убијен од стране припадника српске парамилитарне јединице, заједно са двојицом синова. О Ферату Муји данас у косовској јавности највише говоре његови синови и публицисти који величају борбу албанског националног покрета. У текстовима објављеним током претходних година доминирају тврдње да је Муја убиство починио штитећи себе и тројицу малолетника од српског националисте, са надимком „мали Ранковић“, и чак се истиче његова суздржаност (и оданост Кануну Леке Дукађинија) јер није убио жену, Данилову мајку Даницу. Симптоматично је да се чињеница да је Муја био наоружан правда суштински култним односом према оружју, и повезује са традицијом борбе породице Ферати против српске власти, баш као и у случају Тахира Мехе.
За развој случаја судбина две породице је била споредна. Данилово убиство је нераскидиво повезано са проблемима са којима су се Срби у покрајини суочавали, иако је дискутабилно колико је са њима објективно имало везе. Случај је имао две важне последице на развој косовског питања у целини. Прва је била пад поверења у руководство партије, за које се све чешће тврдило да проблеме на Косову не може (и не жели) да реши. Срби са Косова су почињали да се радикализују. Чуле су се тврдње да им на Косову нема опстанка уколико села не остану чисто српска. У разговорима су критиковали Тита и говорили како је земљи потребан Ранковић. Стање се директно одразило на међунационалне односе, који су постајали све затегнутији. Међу Србима је нарасла нетрпељивост према Албанцима, па је током лета 1982. дошло до 55 различитих инцидената у којима су Срби са Косова напали, претили или вређали Албанце, чега годину дана раније једва да је било.
Случај је такође подстакао одлуку дела Срба са Косова да се не исељавају, већ да се организују и боре за свој опстанак. Два месеца пре Даниловог убиства, 28. марта 1982, након скрнављења српског гробља у Шипољу, група од 18 Срба из Косова Поља је упутило писмо органима општине, покрајине и републике, тражећи заштиту. Ово писмо је била прва активност групе из које је касније изникао Српски покрет отпора.
До сличних, бурних реакција на случај Милинчић је дошло и у остатку Србије. Било је уочљиво да се бес више не усмерава према албанском илегалном покрету, „иредентистима“ како су називани, већ према Албанцима у целини. Током лета 1982. је поново дошло до више напада на Албанце и њихову имовину у централној Србији. Петорица радника ПК Београд су напали двојицу сезонских радника Албанаца и нанели им тешке телесне повреде. Одмах потом је 12 радника Албанаца напустило посао. На Филозофском факултету у Београду су освануле пароле у којима се за убиство Миланчића тражила освета „главу за главу“.
Најважнија последица случаја Милинчић је био почетак радикализације јавног дискурса о Косову. Термин геноцид, чије је помињање започело управо у време ескалације случаја у јавности, до краја деценије је остао начин на који је знатан део српске јавности и интелектуалаца описивао ситуацију у покрајини. Треба, међутим, истаћи да су убиства Данила Милинчића и Миодрага Шарића једина два убиства која су се до 1989. догодила на тлу САП Косова а да је починилац био Албанац а жртва Србин. То не умањује чињеницу да се насиље над Србима догађало, и да је дискриминаторска политика настављена.
Три године након Даниловог убиства, у октобру 1985, представници Одбора за заштиту слободе мисли и изражавања, Димитрије Богдановић и Добрица Ћосић, написали су апел упућен Скупштини СФРЈ и Скупштини СР Србије, које су потписали сви чланови Одбора, њих двадесет. У тексту Апела аутори су ситуацију на Косову упоредили са оном за време Османског царства, и то су доказивали позивајући се и на судбину Данила Милинчића: „Методе су остале исте: на старом кољу су нове главе. Нови Ђакон Авакум зове се Ђорђе Мартиновић, а Мајка Југовића – Даница Милинчић.“ Било је то коначно сведочанство формирања једног потпуно новог, радикалног дискурса о косовском питању. Његови темељи су постављени током трајања случаја Милинчић.
Већ тада, смрт Данила Милинчића је увелико била симбол, а чињенице везане за случај потпуно неважне. Име Данила Милинчића је поделило судбину свих симбола: да буду отргнути од реалности из које су изникли, и наставе да трају креирајући нове истине и нову реалност.
*Забрањено је свако комерцијално коришћење делова текста, или текста у целини, без дозволе аутора. Сви текстови објављени на сајту су великим делом написани на основу документације која се налази у поседу аутора. Свако неовлашћено коришћење биће предмет тужбе.
Оставите одговор