Што се грбо роди, време не исправи. Ова реченица Валтазара Богишића од првог дана је савршено описивала сада већ пропалу коалицију Самоопредељења (Vetëvendosje – VV) и Демократске лиге Косова (Lidhja Demokratike e Kosovës – LDK).
Избори на Косову су одржани 6. октобра 2019. године. Убрзо након пристизања првих резултата проглашена је историјска победа покрета Самоопредељење. Према Уставу Косова председник је обавезан да мандат за састављање владе повери кандидату партије која је освојила највише гласова на изборима. Лидер Самоопредељења, Аљбин Курти, најављен је као нови премијер, испред очекиване коалиције Самоопредељења и партије која је остварила други најбољи резултат на изборима, ЛДК, предвођене Исом Мустафом.
Победу Самоопредељења је широко поздрављена, међу европским бирократама и од стране албанских интелектуалаца. Курти је најављиван скоро као спаситељ: бескомпромисан борац против корупције, криминала и приватизације државе од стране господара рата. Честитке је добио и од бројних интелектуалаца, јавних личности и лидера партија из Београда.
Коалиција Самоопредељења са ЛДК је изгледала логична. Некадашња странка Ибрахима Ругове важи за грађанску опцију на Косову, лево орјентисану. Према том истом, одавно обесмишљеном моделу, Самоопредељење стоји још даље на левој страни политичког спектра, са циљевима који често клизе ка анархизму и чак стаљинизму. Влада две странке левице се чинила извесна.
Аљбин Курти и Иса Мустафа
Врло брзо се, међутим, показало да је велико славље било итекако преурањено. Преговори о коалицији су трајали и трајали, без икаквих резултата. У ствари, чинило се да је договор све даље, па је на Косову у јануару 2020. почело озбиљно да се шапуће о могућности да се одрже нови избори. Како је то било могуће након много поздрављане, историјске победе Самоопредељења? Мало детаљнија анализа резултата октобарских избора открива да покрет Аљбина Куртија јесте освојио највише гласова, али да је победа била далеко од историјске, и да је врло упитно уопште говорити о победи.
Самоопредељење је на изборима освојило 221.001 гласова, односно 26.27% од укупног броја. Другопласирана ЛДК је освојила 205.516 гласова, односно 24.55%. На трећем месту је била Демократска партија Косова (Partia Demokratike e Kosovës – PDK), странка актуелног председника Хашима Тачија, чији је носилац листе и кандидат за премијера на изборима био председник Скупштине Косова у претходном сазиву, Кадри Весељи. ПДК је освојила 178,637 гласова, што је било 21.2% од укупног броја. На четвртом месту по изборним резултату је била коалиција 100% Косово, у којој је доминантна странка Алијанса за будућност Косова (Aleanca për Ardhmërinë e Kosovës – AAK), Рамуша Харадинаја. Освојила је 96,872 гласова, односно 11.51%. У данима након избора изгледало је да ће само ове странке ући у нову Скупштину, поред представника мањина, за које је резервисано 20 места, од чега 10 за представнике Срба.
За време док су трајали разговори о коалицији Самоопредељења и ЛДК одиграо се један, испоставиће се не и једини, бизаран догађај са далекосежном последицама. Око 3000 гласова Срба избеглих са Косова поштом су из централне Србије достављени косовској изборној комисији. Током пребројавања ових гласова више чланова комисије се пожалило на симптоме сличне алергији. Уследило је темељно испитивање врећа са ковертама. Чуле су се оптужбе да је у питању биотероризам, а многи су сетили и читаве хистерије око наводног (никад доказаног и извесно је потпуно измишљеног) тровања ученика Албанаца у школама на АП Косову и Метохији 1990. године. На крају, закључено је да никаквог биолошког напада није било, али су гласови одбачени из наводно процедуралних разлога. Одлука је имала далекосежне последице, јер је захваљујући њој коалиција НИСМА–АКР–ПД, лидера Фатмира Љимаја и Беџета Пацолија, прешла праг цензуса, и са 42.083, односно тачно 5% гласова ушла у Скупштину. Дефинитивни распоред мандата је био следећи: Самоопредељење 29, ЛДК 28, ПДК 24, 100% Косово 13 и НИСМА–AKР–ПД 6. Српска листа је добила десет места предвиђених за представнике Срба, док су преосталих десет мањинских места поделиле странке мањина (Турци, Египћани, Роми итд).
Пребројавање гласова из Србије. ФОТО: Kallxo
Када се резултати упореде са онима са избора из 2017. и 2014. године, лако је уочљиво да је победа Самоопредељења била врло упитна, а приче о поразу господара рада и цивилизацијском искораку косовског друштва потпуно неосноване.
На изборима 2017. године највише гласова је освојила коалиција ПАН, „Ратна коалиција“, како су је називали, чији су носиоци били ПДК Хашима Тачија, ААК Рамуша Харадинаја и Социјалдемократска иницијатива (NISMA Social Demokrate) Фатмира Љимаја. PAN је освојила 245.646 гласова, или 33.74%. Самоопредељење је завршило на другом месту, са 200.138 гласова или 27.49%. На трећем месту је била ЛAA коалиција, у којој је била доминантна ЛДК, са 185.892 или 25.53%. Мандати су распоређени тако што је „ратна коалиција“ добила 39 места у Скупштини, Самоопредељење 32 а LAА коалиција 29 места. Након избора, после много мука, владу је саставила победничка коалиција, уз помоћ гласова Српске листе, осталих мањинских странака и странке Алијанса за ново Косово (Aleanca Kosova e Re – AKR), Беџета Пацолија, која је иступила из LAA коалиције и омогућила формирање владе Рамуша Харадинаја.
На претходним изборима, одржаним 2014. године, победник је такође била коалиција предвођена Тачијевом ПДК. Освојила је 222.181, односно 30.38% укупног броја гласова. На другом месту је била ЛДК Исе Мустафе, са 184.596 гласова, односно 25.24%. Самоопредељење је било треће, са 99.397 гласова, што је било 13.59% свих гласова. На четвртом месту је завршила ААК, Рамуша Харадинаја, са 69.793 гласова, односно 9.54%, док је у Скупштину ушла и НИСМА, Фатмира Љимаја, са 37.681 гласова, односно 5.15% укупног броја гласова. Победничка ПДК је добила 37 посланичких места, ЛДК 30, Самоопредељење 16, ААК 11 а НИСМА 6. Након вишемесечне кризе коалицију су формирале ПДК и ЛДК, а Иса Мустафа је постао први премијер Косова након рата 1999. године који није био борац ОВК.
Распоређеност гласова на изборима 2019. према територији. Аутор мапе је Милош Поповић.
За детаљну упоредну анализу резултата избора требао би посебан текст. За ову тему, биће довољно неколико очигледних закључака. Први и основни је да због специфичне ситуације на Косову свака странка има своју изграђену базу гласача и могућности за неке драстичне промене у резултатима извора су јако мале. Странке ратних командата, Хашима Тачија, Рамуша Харадинаја и Фатмира Љимаја, огроман проценат својих гласова црпу са територија своје оперативне зоне из времена рата, које су након 1999. постале зоне њиховог апсолутног утицаја. Некадашњи господари рата су данас, без имало претеривања, у овим областима господари живота и смрти, и то не само кроз контролу криминалних активности, већ и потпуну контролу државних институција, (не превише снажне) привреде, трговине… Захваљујући племенско-клијентелистичком систему обезбедили су себи базу сигурних гласова, што је из мапе на којој је приказан распоред освојених гласова на изборима 2019. године према територији јасно видљиво.
Резултати претходна три изборна циклуса показују да је период раста Самоопредељења био 2014-2017, када се број њихових присталица удвостручио. На изборима 2019. године Самоопредељење јесте освојило укупно више гласова него две године раније, али је због веће излазности њихов удео у укупном проценту гласова био мањи (26.27% наспрам 28.49%), због чега су добили три посланичка места мање (29 наспрам 32). Што се „господара рата“ тиче, иако су избори 2019. године слављени као њихов коначни пораз, пре би се могло рећи да они представљају велики повратак. На изборима 2017. године коалиција Тачи-Харадинај-Љимај је освојила 245.646 гласова, што је било 33.74% од укупног броја. Међутим, 2019. године те три странке (додуше у коалицији са другим, знатно мањим странкама, од којих је најпознатија она Беџета Пацолија) освојиле су укупно 318.582 гласа, или збирно 37.71% свих гласова. Што се ЛДК Исе Мустафе тиче, резултата ове странке је сва три пута било скоро истоветан, незнатно варирајући око 25% укупног броја гласова.
Наведени подаци јасно показују да су победа Самоопредељења, и још више пораз ратних команданата, били обична илузија. Други важан закључак је да су позиције практично окамењене, и без неких екстремних потреса (а питање је и тада) неће доћи до значајније прерасподеле снага. Једине две странке чији су гласачи мање-више равномерно распоређени на читавој територији Косова су ЛДК и Самоопредељење. Самим тим што циљају на бирачко тело у целини, посебно младе, потом што су номинално лево орјентисане и што њихови бирачи махом долазе из градова, Самоопредељење и ЛДК су пре противници, него логични савезници.
Већ то је био довољан разлог да преговори око коалиционог договора након избора у јесен 2019. године не иду лако. Разлога је, међутим, било још. Самоопредељење знатан део своје популарности дугује свом анти-системском карактеру, обећањима обрачуна са корупцијом, приватизацијом државе и политичким договорима на штету народа. Обрачун са овим појавама неминовно би значио и обрачун са ЛДК, најстаријом странком на Косову, чији су многи чланови на политичкој сцени још од 90их. Не треба заборавити да су ове две странке и након избора 2017. године имале могућност да заједно направе владу, јер су ЛAA коалиција (предвођена са ЛДК) и Самоопредељење заједно имали већину са 61 гласом у Скупштини. Преговори су трајали недељама и завршили се неуспешно.
Коначно, важан фактор у односима две странке је и личност Аљбина Куртија. Иако је ошишао дугу косу из студентских дана и обукао пословно одело, Курти је и даље у души левичар – анархиста, ученик Адема Демаћија. И Курти и његов програм су аутохтони резултат албанског националног покрета, идеја утканих у њега још од раних 60их. Курти жели све, потпуну власт. Уосталом, циљеве које је поставио једино би тако могао да покуша да оствари. Али, Куртијеве жеље су у супротности са резултатима избора. ЛДК Исе Мустафе је освојио тек само око 14.500 гласова мање од Самоопредељења, и нису били спремни да само статирају у новој влади.
Аљбин Курти, тада студентски лидер, у време док је радио у канцеларији политичког представника ОВК, Адема Демаћија.
Једини разлог због којег је коалиција склопљена био је притисак амбасадора земља Квинте – САД, Британије, Француске, Немачке и Италије. Када су се чуле гласине да је договор све даље, амбасадор САД у Приштини, Филип Коснет, сазвао је састанак са двојицом лидера и рекао им да влада мора бити формирана. Неколико дана касније, то је и учињено.
Кључне спорне тачке током преговора Куртија и Мустафе су биле позиција председника Скупштине и договор око подршке заједничком кандидату на будућим председничким изборима, за које се претпостављало да би могли да дођу јако брзо, јер су обе странке биле веома критичне према председнику Тачију. Мустафа је подршку Куртијевом избору за премијера условио избором Вљосе Османи, младе и популарне политичарке, кандидата ЛДК за премијера на изборима, на место председнице Скупштине. Такође, захтевао је да се Курти обавеже да ће подржати кандидата ЛДК за председника. На Косову, председник се бира у Скупштини, а Тачију мандат истиче већ 2021. године. Притиснут, Курти је морао да пристане. Данас је сасвим легитимно питање колико је уопште тај пристанак био искрен, а колико куповина времена.
Аљбин Курти је на премијерској позицији остао 51 дан. Иако кратак, период је био итекако узбудљив. За та, непуна два месеца, трајао је отворени рат владе и председника Тачија. Док је влада покренула иницијативу да искључи Тачија из преговора са Србијом, због његовог заговарања размене територије, Тачи је у САД увелико настављао да води разговоре са Трамповим специјалним изаслаником и новим вршиоцем дужности директора националних обавештајних служби САД, Ричардом Гренелом, и другим људима из Трамповог окружења. У исто време је и председник Србије, Александар Вучић, у Вашингтону имао низ састанака са Тачијем, Гренелом и људима блиским Трампу, па су медији и дежурни самозвани експерти за Балкан увелико теоретисали да је у Белој кући договор о размени територије већ постигнут, и да се само чекају избори у Србији па да се крене у његово спровођење.
Као својврсан одговор на разговоре у Вашингтону Скупштина Косова је 15. марта одржала маратонску седницу на којој је усвојена одлука којој се председник Тачи искључује из преговора са Србијом, и мандат за преговоре поверава искључиво влади. На истој седници је усвојен и буџет Косова за 2020. годину. Информација је тога дана у извештајима медија остала у другом плабну. Десет дана касније се испоставило да је итекако важна.
Самоопредељење и ЛДК су се јединствено супротстављали наводном договору на којем су радили Тачи и Вучић. Међутим, око друге теме, везане за односе на релацији Београд – Приштина, дошло је до жестоке поделе. Једно од предизборних обећања Аљбина Куртија је било да ће укинути тарифе од 100% пореза на увоз робе из централне Србије и Босне и Херцеговине, које је увела влада Рамуша Харадинија, и заменити их тзв. мерама реципротета. Укидање такси је захтевано од стране Ричарда Гренела и, са знатно мање ентузијазма, од представника ЕУ. Гренел, који је за кратко време преузео водећу улогу у процесу преговора, и методом „булдожера“ постигао одређене успехе (потписано писмо о намери за покретање авио линије Београд – Приштина, потписан договор о успостављању железничког саобраћаја), захтевао је да се таксе укину одмах и без било каквог условљавања. ЛДК се подржала Гренелов захтев, док је Курти истрајавао у својој намери да таксе уклања постепено, уколико Србија испуни одређене услове, и да оне буду замењене обећаним мерама реципротета. Спор око тарифа изазвао је кризу владе практично тек што је формирана.
Да ствари постану још компликованије заслужан је нови фактор – глобална пандемија изазвана вирусом Covid-19. Уместо логичне претпоставке да ће претња од пандемије довести до смиривања политичких страсти, на Косову се догодило супротно. Свесни слабости свог (скоро непостојећег) медицинског система и немогућности да контролишу изолацију бројних исељеника који су се почетком марта вратили на Косово, влада је одлучила да 11. марта, пре него што је на Косову регистрован први оболели, затвори све школе, откаже све летове и забрани јавна окупљања. Криза владе је отпочела шест дана касније, 17. марта.
Председник Тачи је тога дана потписао декрет којим је позвао на увођење ванредног стања, образлажући одлуку претњом од неконтролисаног ширења вируса. Да би ванредно стање било уведено, неопходно је да одлуку донесе Скупштина. Владајућа коалиција се томе противила, будући да би изгласавање ванредног стања ефективну контролу на територијом Косова поверило Већу безбедности, којим председава Тачи. Против изгласавања ванредног стања је била и Српска листа, образлажући то страхом да би Тачи могао да искористи ванредне мере и пошаље Косовске безбедносне снаге (фактички војску Косова) на север Косова. Међутим, Агим Велију, министар унутрашњих послова и шеф посланичке групе ЛДК у Скупштини, практично је јавно затражио да се ванредно стање ипак уведе. Курти је реаговао и сменио Велијуа, оптужујући га да шири панику и ради за интересе Тачија.
Смена Велијуа је била јасан сигнал да влада неће опстати. У јавности је преовлађивало уверење да зарад интереса целокупног друштва треба прећи преко размирица и сарађивати док се пандемија не оконча. Политичари су, међутим, наставили по свом. Курти није одустајао до смене Велијуа, на шта су из ЛДК одговорили позивом за сазивање ванредне седнице Скупштине за 25. марта, на којој би се гласало о неповерењу влади.
Лидер ЛДК, Иса Мустафа, 20. марта је поставио три услова за опстанак владе. Прво, да се поништи смена Агима Велијуа. Друго, затражено је да таксе на увоз робе из централне Србије и Босне и Херцеговине укину одмах, у целости и без икаквих мера реципротета. И треће, да се Курти извини ЛДК. Речит одговор су добили истог дана. Влада Косова је усвојила одлуку о постепеном укидању такси, током два месеца, након чега ће следити завођење мера реципротета. Уместо да се смирује, криза се продубљивала.
У понедељак, 23. марта, влада Косова је донела одлуку за забрани кретање грађанима у периоду од 20 часова увече до 6 ујутру, и од 10 часова пре подне до 4 поподне. Било је то очигледно завођење мера ванредног стања, без доношења одлуке Скупштине о завођењу ванредног стања. Курти није желео ни да чује да се таква одлука донесе, говорећи како би Тачи могао да је искористи и потпише споразум са председником Србије, Вучићем. Говорио је чак да се под окриљем ванредног стања планира крвопролиће, како би се спровео наводни договор из Беле куће. Тачи је на то реаговао позивајући грађане да не поштују одлику владе, јер није уставна, и потом је поднео иницијативу Уставном суду за оцену уставности одлуке. Потом је и Иса Мустафа, лидер ЛДК, изјавио да је одлука очигледно неуставна.
Политичка криза је изазвала снажну реакцију јавности. Као нови фактор се појавила неформална организација грађана, под називом Replike (Повратак). Организовано је масовно исказивање незадовољства лупањем у шерпе са прозора кућа и зграда у вечерњим часовима. Људи који су у медијима представљани као организатори акције критично су говорили о свим политичарима, не штедећу ни председника владе Куртија.
На кризу владе су реаговали су амбасадори Немачке и Француске у Приштини, и позвали на политичко јединство у тренуцима кризе. На Твитеру су јавно затражили да се гласање о неповерењу влади откаже. Међутим, амбасадор САД, Филип Коснет, на Твитеру је подржао гласање. Била је то још једна потврда да САД не желе да сарађују са Куртијем, а на Косову одавно важи правило да оно што Америка жели, то и добије.
Твит Амбасадора Немачке на Косову, Кристијана Хелдта, у којем позива да се одустане од гласања о поверењу влади, и потом твит амбасадора САД, Филипа Коснета, у којем поздравља предстојеће гласање.
Ванредна седница Скупштине је одржана у 25. марта. Иако је у јавности тињала нада да би криза могла да се превазиђе, седнице је показала да ни на једној страни не постоји воља за то. Током читавог дана трајале су међусобне оптужбе, блаћење и доказивање верности САД. Ситуација је била потпуно бизарна, будући да су амерички изасланик Гренел и амбасадор Коснет били у великој мери заслужни за кризу Владе, док су представници Немачке и Француске утицали да се криза превазиђе и фактички дали подршку Куртију. Међутим, за говорнике на седници, једино је однос са САД био важан.
Упечатљив тренутак је било излагање Аљбина Куртија, који је изјавио да му је Хашим Тачи предложио да прихвате размену територија са Србијом и да „више никад немају везе да Србима“. Курти му је, наводно, одговорио да Србија признаје и Босну и Херцеговину, па свеједно у њој производи нестабилност.
Поред постојећих, дубоких подела, седница је открила да се отварају и неке нове. Вљоса Османи, председница Скупштине и једна од најпопуларнијих политичара из ЛДК, изјавила је да је гласање о неповерењу влади грешка, и да она неће гласати за рушење владе. Медији су такође известили да је током седнице министар одбране Косова и члан ЛДК, Антон Ћуни, изнео Куртију предлог да врати смењеног Велијуа и да пристане на тренутно укидање такси, без мера реципротета, а да би заузврат ЛДК одустао од гласања. Даљи заплет је уследио када је Агим Велиу изјавио да понуда Ћунија није став странке. Курти ју је свакако одбио.
На крају, после целодневне расправе, влада је пала. За смену владе је гласало 82 посланика, међу њима и посланици Српске листе. Против је било 32 посланика, док је један био уздржан. Пад владе не значи да се криза ближу крају. Пре се може рећи да се она продубљује, и да се у наредним данима очекују бурни догађаји.
Једино што је, чини се, извесно је да избора за сада неће бити. У данима пандемије било би то превелико коцкање са већ бесним грађанима, чији би исход био неизвестан. Са формално-правне стране устав каже да председник Тачи има обавезу да мандат за састављање владе повери кандидату странке која је освојила највише гласова на изборима. Међутим, у уставу није прецизиран рок у коме Самоопредељење мора да изађе са кандидатом. Председник Тачи би мандат могао да повери кандидату неке друге странке тек уколико кандидат Самоопредељења прихвати мандат и током 15 дана не успе да састави владу. Курти може практично бесконачно да одуговлачи, и не изађе са новим кандидатом за премијера. Могућност за формирање нове владе је тако фактички блокирана. За очекивати је да Тачи затражи тумачење уставног суда, што ће опет потрајати месецима.
Поред одбијања да именује новог мандатара за састав владе, Самоопредељење има још једну опцију за опструкцију. Устав Косова предвиђа да странка са највише гласова мора да предложи председника Скупштине. У овом тренутку ту функцију обавља Вљоса Османи, из ЛДК, али је утисак да је она много ближа Куртију него Иси Мустафи. Из њене странке је већ оптуживана да је издајник. У случају покушаја да се изгласа нова влада Османи би могла да поднесе оставку, а да потом Самоопредељење одбије да именује новог кандидата за председника Скупштине. Без председника, Скупштина не би могла да потврди избор нове владе.
Поред могућности за опструкцију, које ће Курти сигурно искористити, нејасно је и ко би могао да састави нову владу. Иса Мустафа је одмах након изгласавања неповерења влади изјавио да нема намеру да прави било какве договоре са ПДК, односно са Весељијем и Тачијем. Још веће изненађење је била његова изјава да је отворен за нови договор са Самоопредељењем, који би укључио и мање странке, АКК и НИСМА. Коалиција се не чини вероватна, јер Курти после свега неће пристати на безусловно укидање такси. У читавој игри он покушава да себе прикаже као доследног и непоколебљивог, и тако практично већ води кампању за неке будуће изборе. Безусловно укидање такси би тешко прихватила и Харадинајева АКК, која је на изборе изашла у коалицији под именом 100% Косово, чији су главни политички адут биле заведене таксе. Уз гласове Српске листе и мањина могућа је нова коалиција „ратних командата“, који би заједно имали потребну већину од 63 посланика, али за сада не изгледа реално да би до такве коалиције могло да дође, због дубоких личних размирица и јер је формални пут врло неизвестан. То, ипак, није спречило Тачија да најави како његова ПДК већ преговара са потенцијалним партнерима о формирању „владе јединства“.
Чини се да је најизвеснија могућност да Курти остане на челу техничке владе, која истина не би имала могућност да доноси законе, али то у овом тренутку Куртију није ни превише битно. Буџет је усвојен, и са те стране је миран скоро годину дана. Да је то Куртијев план сведочи његов потез непосредно након што је влади изгласано неповерење. Исте вечери је потписао указ о разрешењу првог потпредседника владе, Авдулаха Хотија, из ЛДК. Курти из владе избацује све „тврђе“ чланове ЛДК, са намером да сарађује са крилом склоном договору, предвођеном Вљосом Османи. Курти би на тај начин постигао свој циљ, да влада потпуно сам, будући да ће Самоопредељење бити потпуно доминантно. Иса Мустафа је изгледа на то спреман, будући да је изјавио да неће повлачити преостале министре из ЛДК у техничкој влади.
Шта је Куртијев дугорочни план, тешко је нагађати. Тренутно се чини да би нови избори на Косову могли да се одрже на јесен, када (и ако) пандемија прође. Извесно је да ће Курти наставити са својом политиком постепеног укидања такси, уколико техничка влада опстане. О конкретним мерама реципротета за сада се само нагађа, и бар неко време оне неће бити тема. Истовремено, Курти и његови сарадници ће покушати да се приближе САД, о чему сведоче твитови министра иностраних послова, Глаука Коњуфце, у којима је још једном говорио о оданости Косова Америци. Није вероватно да ће у томе имати пуно успеха. Чини се да је Гренел отписао Куртија. Односу свакако неће помоћи ни Куртијево излагање на седници, када је изјавио да се о судбини Косова неће одлучивати „у белој, црвеној нити зеленој кући“. Многи млади Албанци у овоме виде корак ка еманципацији Косова од Америке и успостављању „партнерског односа“. Јасно се да о томе нема говора: Косово је амерички сателит, и политичку будућност на Косову имају само они који уживају америчку подршку. Утисак је да Курти овде, као и на свим другим пољима, наступа хазардерски, и да пуно наде полаже у евентуални Трампов пораз на предстојећим изборима.
Коњуфцини твитови у којима говори о оданости Америци грађана Косова и истиче добро познату истину: ко је у сукобу са Америком не може да победи на изборима на Косову.
Са стране, читава Куртијева политика се чини као низ импровизација. Лидер Самоопредељења прецењује своју снагу и реалну позицију Косова. У томе му свесрдно помажу косовски интелектуалци и разни европски експерти, који и даље у њему виде спасиоца. Дан након пада владе на насловној страни утицајног листа Коха Диторе објављен је наслов „Нестанак наде“. Практично сваки Куртијев потез његови симпатизери су видели као врхунско достигнуће државништва, или бар трагичну борбу за идеале. Са стране, чини се да Куртију много више као метод борбе одговара употреба сузавца него парламентарна борба. Његов план за наредне дане је магловит, али је циљ сасвим јасан. То је апсолутна власт, и практично сваки потез је у служби тога циља.
Насловна страна листа „Коха диторе“ 26. марта 2020. године.
Биће занимљиво пратити и односе у оквиру ЛДК, у коме постоје дубоке поделе, што је криза открила. Да ли ће доћи до пуча у партији против Исе Мустафе, или чак цепања странке, остаје да се види.
Извесно је да ће ситуација на Косову и даље бити крајње нестабилна, што би у случају ескалације епидемије могло да има катастрофалне ефекте. Косово није спремно да се суочи са већим бројем оболелих. Чињеница да је медијална старост становништва само 30 година (насупрот медијалној старости у Србији од 42 године, и 45 у Италији) могла би да донесе спас, или бар да ублажи ефекте епидемије.
Српска заједница се налази у великом страху, будући да су практично одсечени од централне Србије. Енклаве јужно од Ибра су без медицинске помоћи. Ситуација је посебно критична за око 900 Срба у Ораховцу и Великој Хочи, у непосердној близини Малишева, где се ситуација већ отима контроли. Друго велико жариште ће по свој прилици бити Гњилане, град у средишту Косовског Поморавља, области у којој живи око 25.000 Срба.
Преглед броја заражених по оптшинама, на дан 27. март 2020. године.
Четири општине на северу Косова су упућене на болницу у Северној Митровици. До сада, сви тежи случајеви су увек транспортовани у Београд, али то више није могуће, будући да би возач санитета који би одвезао зараженог у Београд у повратку морао да проведе 14 дана у изолацији. (Прва два случаја заражених у Северној Митровици су идентификовани 27. марта, дан након објављивања прве верзије овог текста)
Како ће се ситуација развијати, по питању политичких односа и епидемије, нико не зна. За сада, вирус је према грађанима Косова имао више обзира него политичари.
*Забрањено је свако комерцијално коришћење делова текста, или текста у целини, без дозволе аутора. Сви текстови објављени на сајту су великим делом написани на основу документације која се налази у поседу аутора. Свако неовлашћено коришћење биће предмет тужбе.
Оставите одговор