У Политици од 4. маја 1985. године читаоци су обавештени да су 1. маја, у селу Горњи Ливоч крај Гњилана, два неидентификована лица над Ђорђем Мартиновићем (56), радником Дома ЈНА у Гњилану, „починила прави масакр.“ Наведено је да је Ђорђе нападнут док је сејао пасуљ. Везан је и потом су му нападачи „набили коцем сломљену флашу у тело (кроз чмар).“ Текст је завршен информацијом да су починиоци непознати, али да се у последње време неколико лица распитивало да купи њиву на којој се све догодило. Тих десетак редова новинског текста покренуло је догађаје са далекосежним последицама, након којих Срби и Албанци више никад нису веровали у исту истину.

Тешко повређени Ђорђе Мартиновића је око 17 часова сам дошао до болнице у Гњилану. Дежурном доктору је испричао да су га напала два човека који су говорили албански, омамили га и да се потом пробудио у локви крви.  Након прегледа је хитно пребачен у Приштину где је одмах оперисан на Хируршкој клиници.

Исте вечери, у 19.30 часова, на њиви је отпочео увиђај. Обавили су га милиционери СУП-а из Гњилана. Пронашли су трагове крви и поломљени грлић флаше у који је био заглављен дрвени кочић. У записнику су записали да на лицу места „нису пронађени трагови који би евентуално потицали од нападача, нити трагови дубље утабаности оранице“.  О увиђају није био обавештен јавни тужилац нити је у њему учествовала стручна криминалистичка екипа. Из записника се види да је окончан већ након пола сата, због мрака. У међувремену су о случају обавештени надлежни руководиоци Секретаријата унутрашњих послова, политички врх покрајине Косово и ЈНА. Свесни да би случај могао да изазове велико узнемирење већ запаљиве јавности наређено је да сутрадан у увиђају учествује комплетна криминалистичка екипа покрајинског СУП-а и екипа Нишке армијске области. Током ноћи је, међутим, пала киша. Предмети са лица места су тек сутрадан узети на вештачење. Због тога није било могуће прикупити један од потенцијално најважнијих доказа – отиске прстију са грлића пивске флаше.

Ђорђе Мартиновић је након операције на лечењу у Приштини остао до 7. маја. Био је у изузетно тешком здравственом стању, са високом температуром и тешким повредама унутрашњих органа. Доктори су делове сломљене боце пронашли забијене чак до подребарног лука.

Иако тешко повређен, Ђорђе је дао изјаву истражитељима, у којој је поновио да су му двојица непознатих Албанаца пришла са леђа и угурали неку крпу у уста, након чега је изгубио свест.  Вести су одмах стигле до партијског комитета у Гњилану, а потом и до руководстава у Приштини и Београду. До 4. маја више их није било могуће сакрити ни од јавности, па је новинар приштинског Јединства, Петар Ђекић, о случају преко страница Политике обавестио јавност.

Истог дана када се вест о повређивању Ђорђа Мартиновића појавила у штампи, у Гњилану је одржан састанак на коме су учествовали представници СУП-а из Гњилана, републичке милиције и војске. У случај су већ били укључени Служба државне безбедности (СДБ) и војна служба безбедности, као и највиши функционери покрајинског и републичког СУП-а. На састанку у Гњилану представници локалне полиције су окупљене обавестили да сумњају да је Мартиновић повреде нанео сам себи. Од тог тренутка престала је свака потрага за евентуалним починиоцима насиља . Све будуће радње које су милија и тужилаштво предузели имали су за циљ да докажу да се Мартиновић сам повредио.

Зашто је тако одлучено? У тренутку када се састанак одржан више доказа је бацало сумњу на Мартиновићеву верзију догађаја. На његовој одећи није било трагова који би упућивали на насиље.  Лекари из болнице у Приштини су истражитељима изјавили како сумњају да се сам повредио. Тврдили су да није могао бити омамљен неком хемијском супстанцом како је тврдио, јер да јесте не би био у стању да на ногама, без ичије помоћи, дође до болнице. На телу није било ни трагова борбе.  Такође, у каснијој публицистици је често навођен још један доказ. Након вештачења зашиљеног дрвета на које је флаша била набијена вештаци су закључили да су засеци направљени једним од ножева повређеног. Међутим, чак и ако се не доводе у питање пристрасност извештаја, чињеница је да је завршен тек 8. маја и није био доступан на састанку у Гњилану.

Из документације случаја је видљиво због чега је међу милицајцима из Гњилана постојала сумњичавост према верзији приче коју је испричао Мартиновић. Али, такође је и видљиво да није учињено практично ништа да се његова верзија провери. Милицајци су тражили Албанца који се распитивао да купи њиву на којој је Ђорђе повређен. Када су сазнали да је он у Швајцарској, одустали су од даље потраге.

Током прва три дана случаја начињен је и низ пропуста (случајних или намерних) који су угрожавали резултате истраге. Увиђај је првог дана обављен нестручно и на брзину. Сутрадан, када је екипа у пуном саставу изашла на место где се наводни напад догодио место је већ било контаминирано.

На састанку у Гњилану, 4. маја, договорено је да се у случају мора поступати тако да он изазове што мање узнемирење јавности. Одлучено је да Окружно јавно тужилаштво поднесе пријаву против непознатих починиоца, што је и учињено,  6. маја. За то време је испланирано како да се изврши притисак на Ђорђа да призна да се сам повредио. Са њим су прво, 5. маја, обавили разговор командант гарнизона ЈНА у Гњилану, пуковник Новак Ивановић, и један официр службе војне безбедности. У извештају који је официр поднео стоји да „има вероватноће да пуковнику Ивановићу Ђорђе може рећи истину, али да буде потпуно сам, без ичијег присуства.“  Због тога су високи функционери покрајинског СУП и СДБ, Рахман Морина, Мехмет Љумиј и Јусуф Каракуши, наложили Ивановићу да поразговара са повређеним и наведе га да му се овај повери.

Током 6. маја пуковник Ивановић је са Ђорђем Мартиновићем разговарао два пута. Мартиновић је касније тврдио да је Ивановић на њега вршио притисак („вадио речи“) да призна да је сам себи нанео повреде. Сведочио је да је био у „врло тешком стању“ и да се не сећа да је признао да је сам себе повредио.  Током другог разговора пуковник Ивановић је затражио да се Мартиновић из болничког кревета на носилима пренесе у лекарску собу, иако је био под високом температуром, у септичком стању опасном за живот. Испитивао га је без присуства сведока и Мартиновић му је наводно признао да се повредио сам, несрећним случајем, а да је причу о двојици Албанаца измислио да сакрије срамоту.  Ивановић је одмах о наводном признању обавестио Покрајински СУП.

Мартиновићева супруга, ћерка и син су касније изјављивали да им је пуковник Ивановић обећавао услуге (посао за децу) ако наговоре Ђорђа да призна да се сам повредио, и претио уколико одбију да то учине. Ђорђе је након разговора са Ивановићем тражио да уколико умре не дозволе никоме из војске да присуствује сахрани.

Ђорђе Мартиновић са унуцима. ФОТО: Новости

Намера надлежних је била да случај реше брзо и у тишини. Али, када су вести о повређивању доспеле до медија није било могуће спречити велико интересовање јавности. Због запаљиве атмосфере на Косову реаговала је Окружна конференција Социјалистичког савеза радног народа (ССРН), најмасовније друштвено-политичке организације комунистичке Југославије. У саопштењу објављеном 5. маја оценили су да је напад на Мартиновића „смишљено вандалско дело непријатеља, […] дело усмерено против братства и јединства наших народа и народности“.  Саопштење су одмах пренели сви медији.

Међутим, два дана касније, 7. маја, дошло је до преокрета. После наводног Мартиновићевог признања пуковнику Ивановићу да је повреде нанео сам себи Покрајински СУП Косова и Окружни суд у Гњилану су издали саопштење у коме су навели „да су унутрашње повреде код Мартиновића настале као последица самовољне радње (у првој, необјављеној и касније ублаженој верзији саопштења је стајало „самозадовољења“) и да је оптужио два албанска младића ради прикривања истине (у првој верзији „прикривања сопствене настраности“).  Сутрадан, 8. маја, реаговала је и Окружна конференција ССРН новим саопштењем, потпуно другачијим од оног од пре три дана, наводећи да је „утврђено да је овај срамни акт учинио сам Ђорђе Мартиновић“ и да је лажним изјавама „нанео штету међунационалним односима“.

Реакција штампе је била бурна. Посебно је био оштар загребачки Вјесник, у којем је објављен текст Надире Авдић Власи, супруге покрајинског функционера Азема Власија. Осудила је Мартиновића јер је „искористио деловање албанских националиста да учини исто тако сраман чин какав је њима приписао“.  Вести да је Ђорђе Мартиновић повреде нанео сам себи одмах су пренели Вечерње Новости и Дуга.  Следили су Политика Експрес, Комунист, Дневник, Данас итд.

Противречни извештаји су подстакли сумњу да је на делу заташкавање. Почетком лета 1985. започела је ескалација ситуације на Косову. Број исписаних сепаратистичких парола и растураних памфлета албанског илегалног сепаратистичког покрета је растао. Напади на Србе и њихову имовину су били све чешћи. До јесени је откривено више илегалних група, махом састављених од студената и средњошколаца. Штампа је извештавала о сумњивим хаваријама и пожарима, каменованим возовима. У таквој атмосфери јавност је ишчекивала вести о случају.

Ђорђе Мартиновић је 7. маја пребачен на ВМА у Београду, али никакве нове информације ни месец дана након тога нису стизале. Почеле су да колају гласине. Уместо трагедије једног човека и потраге за истином како је до ње дошло случај Мартиновић је постао нешто сасвим друго. Новинар НИН-а је то препознао: „Случај се, на несрећу, отргао од своје моралне и људске суштине, од кључног питања – шта се стварно догодило – и постао предмет манипулација у које су унети сасвим други мотиви. И они најосетљивији – национална осећања па и страсти.“

Случај Мартиновић је почео низом непромишљених одлука. Први текст, објављен у Политици, посредно је али веома јасно указивао да су злочин над Ђорђем Мартиновићем извршили Албанци јер је било лако претпоставити да су они били заинтересовани купци за њиву коју Мартиновићи нису хтели да продају. У времену изразито осетљиве међунационалне ситуације у САП Косово овакви наводи, донесени пре него што је истрага окончана, били су доливање уља на ватру. Окружна конференција ССРН је у само три дана издала два потпуно супротна саопштења иако нису располагали никаквим провереним информацијама. Озбиљну грешку су начинили и покрајински СУП и Окружни суд. У саопштењу су тврдили да је Мартиновић, када су му предочени „докази истраге“, признао да се сам озледио. Истрага до тога дана још није била званично отворена. Потписник саопштења је био Окружни суд у Гњилану иако је истражни судија Мартиновића први пут видео тек данима касније. Потом су поједини листови пожурили да нападну Ђорђа Мартиновића због обмањивања јавност. Свеукупно, противречна саопштења надлежних органа и извештавање медија, у комбинацији са већ постојећом запаљивом ситуацијом, произвели су у јавности атмосферу неповерења и сумње у закулисне радње. Уместо да случај Ђорђа Мартиновића буде третиран као трагедија једног човека, и да се за његово страдање пронађу одговорни, уколико их има, случај је од старта попримио политичку димензију.

Мартиновић је у Београд пребачен у изузетно тешком стању. За време боравка на ВМА све време је био под двадесетчетворочасовним надзором војске. Приступ болеснику су имали само чланови најближе породице и доктори. Броји новинари су се све време мували у близини болничке собе, ослушкујући гласине и покушавајући да дођу до вести.

Разочарани у полицију и представнике војске, супруга и ћерка Ђорђа Мартиновића су ступиле у контакт са најпознатијим београдским опозиционаром, Добрицом Ћосићем. Он их је повезао са београдским адвокатом, Велимиром Цветићем, који је већ имао искуства са политички осетљивим случајевима. Цветићу војска није допуштала да види клијента, али је да преко чланова породице успео да Ђорђу дотури пуномоћје које је овај потписао. И поред тога, контакт им је одобрен тек 5. јула, под изговором бриге за здравље повређеног.

У позадини, догађаји су откривали нефункционалност југословенског система. За СУП Гњилана случај је суштински већ 4. маја био решен. Признање Ђорђа Мартиновића, дато пуковнику Ивановићу два дана касније, за њих је било коначни доказ да су у праву. Након саопштења покрајинског СУП-а и конференције ССРН да се Ђорђе Мартиновић сам повредио, изгледало је да је случај и формално окончан. Логичан наставак је требало да буде повлачење пријаве против непознатих лица, и подношење нове пријаве, против Ђорђа Мартиновића, због лажног сведочења и изазивања узнемирења јавности.  То, ипак, није учињено.

Политички интереси су били важнији од поштовања закона и процедуре. Због велике пажње јавности и узавреле атмосфере савезни јавни тужилац Милош Бакић је 18. маја предложио да окружно тужилаштво у Гњилану поднесе предлог истражном судији да покрене истрагу против непознатих починиоца за кривично дело насиље из непријатељских побуда према СФРЈ, и да о томе изда званично саопштење. Предложени потез је био политички и имао је за циљ смиривање јавности. Већ тада је било јасно да би покретање истраге било само формалан корак.

Из покрајинског СУП-а и окружног суда у Гњилану ни то нису желели да прихвате. Сматрали да је у саопштењима све речено и да је случај решен. Постигнут је компромис да се истрага отвори, али да се о томе не издаје никакво ново саопштење. Савезни јавни тужилац је желео да се испоштују све процедуре пре него што се случај формално затвори. Зато је наложено је да се саслушају сви сведоци, да се добије вештачење повреда од Института за судску медицину у Приштини и вештачење психијатријског стања Мартиновића од лекара са ВМА у Београду. Све предузете радње имале су за циљ да потврде сумњу да је Мартиновић сам себе повредио.

Ђорђе Мартиновић је у шок соби остао до 21. маја. Већ сутрадан по изласку из ње, 22. маја, посетили су га Градимир Поповић и Вукашин Трумпић, окружни јавни тужилац и истражни судија у Гњилану. Саслушавали су га без присуства адвоката. По сведочењу Мартиновића инсистирали су да призна да је повреде нанео сам себи али је он то одбио да учини.  Саслушање је настављено сутрадан. Претходио му је разговор двојице инспектора републичког СУП-а насамо са Мартиновићем. Адвокат Цветић је касније против њих поднео тужбу јер су вршили притисак на повређеног да призна да је сам себе повредио. Цветић је тврдио да су инспектори четири сата претили Ђорђу „да ће врло лоше проћи он и његова породица ако не измени изјаву“.  Њихов разговор са Мартиновићем касније уопште није помињан у информацијама о истрази.  Саслушавање је потом настављено и касно поподне, 23. маја, Ђорђе Мартиновић је потписао записник у коме је признао да је повреде нанео сам себи.  По изјавама породице, Ђорђе је после одласка службеника СУП-а плакао и понављао „морао сам да потпишем“ и „ја сам морао тако“. Захтевао је да се њива на којој је повређен „прода по сваку цену“, одлучан да се више никада не врати на Косово. Након саслушања, по сведочењу лекара са ВМА, психичко стање Мартиновића се веома погоршало и имао је суицидне намере.

Адвокат Велимир Цветић и Ђорђе Мартиновић , након изласка са лечења.

Неколико дана касније стигао је извештај комисије лекара Института за судску медицину Медицинског факултета у Приштини која је закључила да „врста повреде, средство и могући начин извршења упућују да се вероватно ради о самоповреди“.  Уз Мартиновићево признање изгледало је да ће случај бити затворен. У документацији случаја се налази нацрт необјављеног саопштења, у коме је Окружни јавни тужилац у Гњилану требао да обавести јавност да се пријава против непознатих лица одбацује, јер кривичног дела није било, и покреће поступак против Ђорђа Мартиновића. Простор на које је требало да стоји датум је био празан јер се још чекало саслушање Новака Ивановића, који је избегавао да сведочи, и налаз са ВМА, за који су очигледно очекивали да ће бити истоветан оним из Приштине.

Показало се другачије. У извештају са ВМА о психичком стању Мартиновића стајало је да није испољавао знаке „хомосексуалности или бисексуалности“ и да му је у време разговора са пуковником Ивановићем могућност расуђивања „била битно смањена“.  Такав извештај је онемогућио да се истрага затвори. Истражни судија је од ВМА затражио и мишљење о природи поведе. Под неразјашњеним околностима мишљење конзилијума лекара са ВМА је до Гњилана путовало пуних месец дана.

За то време појавили су се текстови у Илустрованој политици, Свету, ТВ ревији и другим листовима који су узбуркали јавност. Отворено се говорило о заташкавању, намерном одуговлачењу и мешању политике у случај. Истовремено, листови на албанском су жестоко напали Мартиновића и београдску штампу. Рилиндја је у броју од 9. маја објавила текст под насловом „Добри утисци о позитивним процесима на Косову“, а као поднаслов је написана реченица „Да, али нам га неко квари стављајући флаше тамо где им није место“. Бота е ре је писала и о „три куриозитета“. Први је био судија (Србин) који је признао непостојећи гол „Осијеку“ на утакмици против „Приштине“ и тако је оштетио за бод. Други је „безочник из Гњилана који је ставио флашу и повикао – нападоше ме два човека који говораху албански.“ Трећи је политичар је умро од инфаркта док је говорио о аутономији Косова и Војводине. Последњи „куриозитет“ се односио на Јована Раичевића, који је за говорницом доживео срчани удар. Бота е ре је инсинуирала да га је стигла казна јер је довео у питање аутономију покрајина.

Полемика о случају Мартиновић је стигла и до Скупштине СР Србије и Скупштине СФРЈ где су делегати захтевали да им се пруже информације. На бурној седници Скупштине Србије, 25. јуна 1985, делегати су емотивно дискутовали о ситуацији у САП Косово. Извршно веће Скупштине је закључило да право на расветљавање случаја „на основу уставних и законских овлашћења имају искључиво органи унутрашњих послова и органи правосуђа САП Косово“.  Тако је случај добио нову димензију, јер је јавности суштински речено да Скупштина републике Србије нема надлежности над покрајином, што је било фактичко стање од 1974. године али је избегавано да се то тако јавно и експлицитно каже. Политички односи републичког руководства из Београда и покрајинског из Приштине су били испуњени тензијама и међусобним оптужбама. Случај Мартиновић је долио уље на ватру. Морали су да реагују Председништава СФРЈ и ЦК СКЈ, и захтевају да случај што пре буде окончан.

За све то време Ђорђе Мартиновић је званично био сведок, а суштински главни осумњичени. О атмосфери која је пратила случај сведочи податак да је окружни тужилац у Гњилану, Градимир Поповић, 31. маја из суда истерао помоћницу адвоката Цветића јер ју је затекао како чита списе из предмета. Забранио јој је да то чини и одузео све белешке, иако је имала дозволу председника Врховног суда Косова да списе прегледа.

Извештају конзилијума лекара са ВМА је 20. јула коначно стигао у Гњилане. У њему је стајало да се искључује свака могућност самоповређивања.  Процедура је налагала да се у разговору са вештацима покуша да дође до заједничког мишљења а уколико то није могуће, да се иде на супервештачење. До тога није дошло. У штампи и каснијој публицистици је тврђено да су надлежни у истрази одбили да прихвате вештачење доктора са ВМА, јер им његов резултат није одговарао. Насупрот овим тврдња, савезни тужилац Бакић је изјавио да у ствари лекари да ВМА нису желели да њихов извештај буде прихваћен као вештачење, јер је формално у питању био извештај о стању пацијента.

Каква год да је истина, наложено је ново вештачење. Спровела га је комисија коју је чинило пет лекара са Института за судску медицину у Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу, од којих су тројица били потписници налаза комисије са ВМА. Због летњих одмора и спорог рада они су тек 14. октобра 1985. доставили мишљење у коме су закључили да се може „искључити задесно повређивање, односно самоповређивање“.  Потом је 30. октобра организовано суочавање лекара из Приштине и оних из комисије, како би покушали да усагласе своје ставове. Сви су остали код својих писаних извештаја.

Од догађаја којим је случај започео до тада је већ било протекло шест месеци. Истрага се свела на питање да ли је Ђорђе Мартиновић повреде нанео сам себи или не. Могући други кривци нису тражени. Да би се случај разрешио затражено је супервештачење комисије састављене од тројице лекара из Љубљане и по једног из Новог Сада и Ниша. Председник комисије, за коју су медији касније спекулисали да је састављена под директним утицајем Стана Доланца, био је Доланчев пријатељ, доктор Јанез Милчински, председник словеначке академије, који је био већ зашао у девету деценију живота. Ниједан од чланова комисије никада није прегледао Мартиновића. Њихов закључак од 15. новембра је говорио: „Група вештака […] је за вештачење конкретног случаја имала веома кратко време, да би могла систематично и аналитички проучити предмет у односу на бројна питања, те је то битно отежавало рад. ..] Снажно дејство механичке силе могло је бити проузроковано како од других лица, тако и снажним притиском сопствене тежине на тело у циљу самозадовољавања. Такве повреде сопственом тежином код ментално здраве особе нису могле бити нанете, али су могле бити изазване склизнућем или падом на предметну флашу.“

На основу овог неодређеног и двосмисленог закључка окружни јавни тужилац је 13. марта 1986, више од десет месеци након што се случај догодио, одбацио кривичну пријаву против Н. Н. лица закључујући да „није доказано постојање основане сумње да је повређивање Ђорђа Мартиновића проузроковано насиљем“.

Ђорђе Мартиновић је из болнице изашао 25. јула 1985, као тежак доживотни инвалид. Захваљујући тада младом хирургу са ВМА, а данас светски чувеном гастроентерологу, Зорану Кривокапићу, у Лондону га је још два пута оперисао тада чувени хирург Питер Холи. Након изласка са ВМА Мартиновић је одбио да се врати у Гњилане. Уз помоћ адвоката Цветића сместио у његовој вили на Авали, чекајући резултате истраге. Њено званично затварање у марту 1986. није било крај случаја.

Адвокат Цветић је поднео кривичне пријаве против тројице Албанаца за које се сумњало да су напали Мартиновића из освете према Србима јер су сазнали да им је брат, осуђен на казну затвора због непријатељске делатности, преминуо у затвору.  Установљено је да њих тројица нису могла да изврше напад јер су се тога дана налазили у затвору.  Цветић је поднео тужбе и против истражног судије и окружног јавног тужиоца из Гњилана, пуковника Ивановића и двојице службеника републичког СУП-а који су Мартиновића на ВМА уцењивали да призна да је сам крив за своје повреде. Уследила је и једна контратужба. Новак Ивановић, тада већ пуковник у пензији, тужио је Ђорђа Мартиновића за клевету.

Време када је суд могао да разреши случај Мартиновић је већ било одавно прошло. Сви су били сигурни у своју верзију „истине“. Одговор на питање шта се заиста догодило на њиви у Горњем Ливочу, 1. маја 1985. године, нико више није тражио. Поларизација друштва је била потпуна. Срби су били уверени да су злочин над Мартиновићем извршили Албанци и да га је потом прикрио антисрпски режим. Албанци су веровали да је читав случај још једна у низу лажних оптужби против њих, осмишљених у Београду како би Србија добила разлог да поврати контролу над Косовом. Случај је толико нарастао да је постао нераскидиво везан са косовским питањем.

У потоњим годинама случај Мартиновић је често потезан када би се ситуација на Косову узбуркала. Нико више није трагао за истином. Судбина једног човека постала је оруђе у политичким обрачунима и средство са подстицање беса маса. Под директним утицајем случаја дошло је до страховите радикализације јавног дискурса. Током јуна месеца, 1985. године, у случај су се укључили српски интелектуалци, од раније сукобљени са режимом. Удружење књижевника Србије (УКС) је 16. јуна упутило писмо Скупштини СР Србије у коме је затражено да се формира „скупштинска комисија која ће утврдити материјалну истину о случају грађанина Ђорђа Мартиновића“ и да се налаз комисије у најкраћем могућем року саопшти јавности јер, у противном, „афера Мартиновић остаће забележена као једна од најмрачнијих и најморбиднијих афера новијег доба, на велику и трајну срамоту нашег правосуђа. И не само правосуђа.“

До јесени 1985. године судбина Ђорђа Мартиновића је у српској јавности постала крунски доказ геноцида над Србима на Косову. У октобру 1985. Димитрије Богдановић и Добрица Ћосић су у име Одбора за заштиту слободе мисли и изражавања написали апел упућен Скупштини СФРЈ и Скупштини СР Србије, у коме су се успротивили против самоорганизованог покрета отпора Срба из Косова Поља. Описујући ситуацију у покрајини аутори апела су се позвали на случај Мартиновић: „Методе су остале исте: на старом кољу су нове главе. Нови Ђакон Авакум зове се Ђорђе Мартиновић, а Мајка Југовића – Даница Милинчић. […] Случај Ђорђа Мартиновића постаје случај целог српских народа на Косову. Сличног злочина тешко да има, али да се читав правни поредак једне земље упрегне да тај злочин сакрије, таквог случаја сигурно нема.“

Сликар Мића Поповић, један од чланова Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, 1986. године је насликао слику „1. мај 1985“. Инспирисан сликом „Мучеништво св. Вартоломеја“ Хосеа де Ривере из седамнаестог века, приказао је Мартиновића на крсту који подижу Албанци, препознатљиви по својим белим капама. У подножју крста се налази флаша претећи уперена ка Мартиновићевом међуножју, док  милицајац, који симболизује саучесништво режима, мирно посматра распињање српског Христа.

Слика Миће Поповића „1. мај 1985.“

Песник Милан Комненић у збирци песама Изгон, чија је централна тема феномен егзодуса, написао је стихове:

„И док Србију распињу боце,

убиоци крију убиоце“

Име Ђорђа Мартиновића је постало симбол страдања Срба на Косову. Брана Црнчевић је изјавио да је страдање Ђорђа Мартиновића било „Јасеновац за једног човека“.  Говорећи о слици Миће Поповића, Добрица Ћосић истиче симболичку важност страдања Ђорђа Мартиновића: „Српски сељак коме на његовој сопственој њиви, за време сетве пасуља, суседи Албанци кроз чмар заривају разбијену флашу до подребарног предела, цепајући му притом дебело црево, треба да постане симбол албанског и исламског шовинизма.“  Песник Стеван Раичковић, као дечак сведок масовног страдања Срба 1941. године, страдању Ђорђа Мартиновића је посветио песме „Крвава бразда“ и „Капија Шумадије“ у збирци коју је насловио: Сувишна песма. Девет фрагмената о геноциду са предговором и коментарима.

У српском друштву је владало уверење да је над Мартиновићем извршен страховит, етнички мотивисан злочин, са неодољивом асоцијацијама на османлијска времена набијања на колац, доказ геноцида који је антисрпски настројен режим покушао да прикрије. Са друге стране, случај је за Албанце је посао пример антиалбанске пропаганде српских националиста. Америчка ауторка Џули Мертус је 1999. на Косову разговарала са Албанцима, медицинским особљем које је 1985. било укључено у лечење Мартиновића. Сви су били уверени да је повреде нанео сам себи. Манипулација информацијама и одуговлачење да се истрага оконча за Албанце на Косову је доказ да су политички органи из Београда желели да изазову антиалбанско расположење и подстакну захтеве за укидањем аутономије САП Косово. Чак и они малобројни који су сумњали да је над Ђорђем Мартиновићем можда заиста извршен злочин и да је покрајинско руководство онемогућило истрагу сматрали су за неправду што се одговорност пребацивала на све Албанце.

Сахрана Ђорђа Мартиновића 2000. године. ФОТО: Новости

Ђорђе Мартиновић је умро 6. септембра 2000. године, у Читлуку крај Крушевца, где се са породицом преселио после одласка са Косова. Његов случај је постао пример као у друштву растрзаном бројим проблемима, тек овлаш скривеним испод површине, један злочин или лична несрећа могу да нарасту до неслућених граница и разоткрију све слабости дотрајалог система. Покушај да се истина сакрије, или бар случај толико развуче да јавност на њега заборави, произвео је супротан ефекат. Пре него што су резултати истраге објављени, у подељеном друштву обе сукобљене стране су већ имале своје истине у које до данас верују.

*Забрањено је свако комерцијално коришћење делова текста, или текста у целини, без дозволе аутора. Сви текстови објављени на сајту су великим делом написани на основу документације која се налази у поседу аутора. Свако неовлашћено коришћење биће предмет тужбе.