Одговор на текст Агона Малићија Зашто је термин „Косово и Метохија“ увредљив.

У пролеће и јесен 1988. године, у време када су ровови између Срба и Албанаца већ били ископани а међуетничке тензије су бујале широм Југославије, српски и албански писци су организовали два састанка, у Београду и Приштини, са циљем да поведу дијалог о актуелним проблемима у односима два народа. Један од учесника разговора, историчар књижевности Предраг Палавестра, описао их је као „разговор глувих“. Убрзо су и такви разговори престали. На развалинама Југославије је проговорило оружје.

Данас, више од 30 година касније, иницијативе попут ове KoSSev-а су драгоцене јер je паралелно са званичним дијалогом представника Београда и Приштине неопходан (а гледајући јаловост дијалога чини се да је и још важнији) знатно шири друштвени дијалог Срба и Албанаца. Иако је ова реченица пуно пута изговарана, у пракси је мало шта урађено. Оружје је одавно утихнуло али осим ретких сусрета под окриљем међународних организација и невладиног сектора разговора и даље нема, па макар то били и „разговори глувих“.

Текст Агона Малићија је за читаоце Србе значајан из више разлога. Агон важи за независног интелектуалца млађе генерације, и део је елите Албанаца са којима Срби треба (у ствари, морају) да разговарају. На друштвеним мрежама текст је добио скоро акламативне похвале бројних албанских интелектуалца, новинара, представника цивилног друштва, па и појединих политичара, због чега се може рећи да одражава широко распрострањене ставове елите у Приштини.

Агон јасно наводи због чега је за њега, и очигледно многе који размишљају слично као он, коришћење назива Метохија неприхватљиво и увредљиво. Став је јасан, треба га чути и прихватити као чињеницу.

Може се, међутим, и треба дискутовати о аргументима којим је такав став образложен. У опширној аргументацији изнесеној у тексту спорне су две ствари: селективно и понекад тенденциозно тумачење прошлости, и учитавање значења термина Метохија када га користе Срби.

Агон истиче да је назив Метохија за Албанце неприхватљив „због времена и начина на који се у прошлости користио да означи српску доминацију и репресију“. Међутим, у подужем историјском прегледу он говори искључиво о периодима српске доминације, потпуно занемарујући чињеницу да се клатно доминације померало. Ниједном речју није поменут период пре 1912, потом године Другог светског рата и период од краја шездесетих па до 1989. године, током којих је то клатно било на страни Албанаца. Не желим да улазим у бесмислене и много пута поновљене расправе на тему „ко је више крив“, већ да укажем да је управо због тог померања клатна доминације и његових последица на живот људи термин Метохија стекао симболички значај за Србе какав има данас.

Агон своју аргументацију отпочиње полазећи од османског периода, тврдњом да је тада, као и данас, реч Косово била „термин који обухвата читаву територију Косова“. Успут се, додуше, ограђује речима да је османска административна јединица под називом „Косовски вилајет“ обухватала већу територију, али остаје утисак о позивању на својеврсни континуитет територије и имена. Истина је да је Косовски вилајет, први пут под тим називом основан 1878. године, „обухватао читаву територију Косова“, али исто тако и градове Пријепоље (у данашњој западној Србији), Беране (у данашњој Црној Гори), Ниш (у данашњој јужној Србији), Скопље, Штип и Велес (у данашњој Македонији) и Елбасан (у данашњој Албанији). Јасно је да је реч о знатно широј територији од оне око чијег имена се ми сада споримо, и не може бити говора о било каквом континуитету, ни територије а ни имена. Турски вилајети су називе добијали по градовима (Скадарски, Солунски, Монастирски итд) или географским појмовима (Дунавски, на подручју данашње Бугарске), као што је овде био случај. Чак је и главни град Косовског вилајета после само три године уместо Приштине постало Скопље.

Иако Агон тврди супротно, термин Косово ни за Албанце ни за Србе у османском периоду и у периоду Краљевине Југославије није „обухватао читаву територију Косова“. Шта јесте? Само и искључиво географску област, котлину од Митровице до Урошевца, баш као што је и Метохија била географска област, равница од подножја Проклетија до Призренске котлине.

Реч Косово је постала део имена територије са границама налик на данашње тек 1945. године, када је формирана Аутономна косовско-метохијска област, у саставу републике Србије, која је опет била део федералне Југославије. Данашње границе су коначно уобличене 1. јануара 1960. године, додавањем области око Лепосавића, Лешка и јужне падине Копаоника. Никада раније, у било ком периоду историје, ова територија није представљала уобличену целину у макар сличним границама: нити као административна област, нити као територија чије је становништво делило неку врсту регионалног идентитета, нити као дефинисана, од остатка територије колико-толико јасном етничком линијом омеђена област, у којој су припадници једног народа чинили изразиту већину. Од тренутка када на затвореном састанку групице комунистичких функционера та област уобличена, реч Метохија је била део њеног имена.

У претходном тексту сам објаснио да је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) уобличавање Аутономне косовско-метохијске области желела да дефинише простор на коме ће бити решено албанско питање у Југославији, и раздвоји га од области на којима ће бити решавано македонско и црногорско национално питање, иако су и на тим просторим Албанци живели у знатном броју. Како је дошло до избора имена, можемо само да нагађамо. У периоду између два светска рата у Краљевини Југославији се повремено користио термин „косовско-метохијски“, нпр. у лингвистици, изведен од имена две највеће географске области, али се под њим није подразумевала јасно дефинисана територија. По свој прилици термин Метохија се нашао у називу комунистичког Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију 1937, а потом и аутономне области 1945. године, из разлога што се у првој половини тридесетих у патријској подели читава територија од Проклетија до Приштине налазила под надлежношћу Обласног комитета КПЈ за Метохију, са седиштем у Пећи. Због тога је име сачувано по формирању јединственог Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, а потом и по оснивању аутономне области.

Међутим, још пре него што је аутономна област формално створена, догодио се важан догађај за разумевање важности термина Метохија за Србе. За време Другог светског рата, у новембру 1943. године, када је након капитулације Италије слом њиховог протектората Велике Албаније постао известан, Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију је донео одлуку да реч „Метохија“ у називу замени албанском речју „Дукађин“. Два месеца касније, на конференцији у Бујану (данашња северна Албанија), одлучено је да Обласни комитет прерасте у Покрајински комитет (чиме би се у хијерархији КПЈ изједначио са другим покрајинским комитетима, између осталих и Покрајинским комитетом за Србију) и да област на којој делује након окончања рата припадне Албанији. Одлуку је донело 49 делегата: 42 Албанаца, 1 муслиман и 6 Срба. Међу Албанцима, 15 их је било са простора Албаније. Централни комитет КПЈ је ове одлуке поништио.

Епизода је важна из два разлога. Прво, јер показује тежњу Албанаца да реч Метохија уклоне пре него што је она постала званични део имена покрајине, односно пре времена „Ранковићеве власти“, због чега је, како Агон наводи, термин Метохија Албанцима данас мрзак. Други разлог због кога је ова ратна епизода значајна је чињеница да се брисање речи Метохија догодило као директна припрема за покушај да се читава област под надлежношћу Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију припоји Албанији.

Руководство КПЈ је одлуке из Бујана поништило, па је 1945. формирана Аутономна косовско-метохијска област. Отпочео је период комунистичке власти, „мрачног доба“, како га Агон назива, „наставак репресивне колонијалне владавине под комунизмом, током које је на десетине хиљада Албанаца убијено, прогоњено и расељено у Турску“. Тврдњама о ткз. „Ранковићевом добу“ ствара се илузија да је у Југославији до пада Ранковића, Србина, постојала нека врста српске доминације. То једноставно није био случај. Југославија је у овом периоду била високо централизована држава комунистичке диктатуре. Нема сумње да Албанци носе ожиљке из овог периода, али дубоке ожиљке носе и Срби.

Неспорно је да су до почетка шездесетих Албанци били дискриминисани од стране југословенске власти, и да је на терену постојала доминација Срба. Разлог су биле колико старе етничке нетрпељивости, толико и масовно учешће Албанаца у рату на страни окупатора. Многе албанске породице су по злу запамтиле ово време, али је такође чињеница да је у овом периоду започео интензиван развој покрајине и да су Албанци постепено добијали права каква никада раније нису имали. Уосталом, када се Агон већ позива на учешће својих предака у рату на страни партизана, требало би да помене и да су они били део комунистичке власти у читавом периоду о коме говоримо, до дубоко у осамдесете.

Ранковић је смењен 1966. године у процесу дубоког унутрашњег преображаја југословенске федерације. Две покрајине у саставу Србије су стекле све атрибуте држава. Агон наводи да је термин Метохија уклоњен из службеног назива како би „одражавао начин на који већинско становништво, које је сада на власти, у модерно време назива ову територију“. Разлози су били знатно комплекснији. Током јавне дискусије о предстојећим уставним променама Албанци из покрајине су изнели пет главних захтева: да она постане федерална категорија а не републичка (чиме би се у пракси осамосталила од Србије), да уместо статута добије устав (што су до тада имале само републике), да се дозволи слободна употреба албанске заставе (идентичне застави Албаније), да се из назива избрише реч Метохија и, коначно, да покрајина постане република. Јасно је да су сви захтеви имали знатно дубљи, политички значај, и да није била само у питању једноставна промена имена како би она „одражавала начин на који већинско становништво назива територију“.

Прва четири захтева су испуњена. Пети, проглашење републике, није, иако је Косово постало република по свему осим по имену. Као реакција, букнуле су демонстрације 1968. током којих је, између осталог, захтевано проглашење републике а чули су се и повици о уједињењу са Албанијом.

Након промена крајем шездесетих наступио је период Албанске доминације који Агон потпуно прескаче у свом историјском осврту. Он је, међутим, важан јер се без њега не може схвати значај речи Метохија за Србе, посебно Србе са Косова. Током овог периода Срби су били мета дискриминације: институционалне, сличне оној са којом су се у ранијим годинама суочавали Албанци (приликом запошљавања, пред органима управе, полиције и сл) и оне ванинституционалне, у свакодневном животу (на пијацама, у превозу, на радном месту). За то време дошло је до пуне националне еманципације Албанаца у Југославији. Добили су сва могућа права, аутономију ширу него било која друга у Европи и у пуној мери се укључили у управљање државом (Фадиљ Хоџа је 1978-1979. био потпредседник СФРЈ, што је био највиши политички положај иза Тита).

Потпредседник Председништва СФРЈ, Фадиљ Хоџа, у посети председнику Титу на острву Ванга, на Брионима, 1978. године. (извор фотографије: Музеј историје Југославије)

Међутим, баш тада је отпочело и масовније организовање албанског националног покрета из кога је током деведесетих изникао ОВК. Већина оних који се данас на Косову сматрају за утемељиваче националног покрета, било да су у међувремену страдали и славе се као хероји (Јусуф Грвала, Кадри Зека, Реџеп Маљај и други), било да су учествовали у борби ОВК и потом у политичком животу на Косову (Јакуп Краснићи, Хидајет Хисени, Џавит Хаљити, Џафер Шатри, Мехмет Хајризи, Бајрам Косуми и други) своју активност су започели крајем шездесетих и током седамдесетих. Њихов циљ, јасно изражен у данас објављеним програмским документима и листовима њихових организација, било је припрема масовног оружаног устанка Албанаца, како би отцепили Косово од Југославије и припојили га Албанији.

Због овакве ситуације у покрајини Косово од средине шездесетих па до краја осамдесетих двоје од петоро Срба се иселило, према подацима покрајинских и савезних институција. Док се већина селила, један део Срба са Косова је почео да се организује, након нових насилних албанских демонстрација, 1981. године, у којима је поново тражено проглашење републике и уједињење са Албанијом. Покрет Срба, организован много пре него што је Милошевић постао релевантан политички фактор, износио је бројне захтеве. Неки су били сасвим разумни, други потпуно неприхватљиви. Један од захтева је био да се у назив покрајине врати реч Метохија.

Захтев није потекао из Београда, из круга око Милошевића који је покрет касније злоупотребио, већ од српског становништва са Косова. За Милошевића је захтев био мало битан, о чему сведочи чињеница да амандманима на устав из 1989. године, којима је сужена аутономија покрајина, реч Метохија није враћена у назив. То је учињено тек наредне, 1990. године, у новом уставу Србије, након притисака Срба са Косова. Тада је отпочео период Милошевићеве власти, током кога су Албанци на Косову претворени у грађане другог реда. Име покрајине у томе није играло никаву улогу.

Због чега је реч Метохија Србима толико важна? Не због религијског карактера, како Агон наводи. Реч Метохија јесте проистекла из црквене терминологије, као што су и многи други називи свуда на свету. За Србе је реч стекла много шири, симболични значај, јер су у њеном брисању видели почетак периода који има је донео дискриминацију и масовно исељавање. Брисање те речи је 1943, и поново 1968. године, било директно повезано са захтевима да се територија Косова одвоји од Србије, да се потпуно негира њен српски идентитет (који је несумњив, напоредно с албанским) и да се она припоји Албанији.

Агон пише да када Србин данас употреби термин „Косово и Метохија“ он „у најбољем случају“ жели да „продужи колонијални однос“ и према Албанцима се односи као према „уљезу“ на сопственој земљи. То не само што није истина, већ је очигледан пример учитавања. Као што Срби не треба да тумаче како Албанци разумеју неку спорну тему, па тако и употребу термина Метохија, исто важи и за другу страну.

Постоје велике разлике у значењу термина Метохија када га употребљавају државни званичници Србије, различите групе Срба из централне Србије и када то чине Срби који данас живе на Косову. За већину Срба из централне Србије то је начин да искажу државни суверенитет. Међутим, повод за ову серију текстова је била употреба тог термина од стране новинарке, Српкиње, запослене у Приштини, па је много важније истаћи шта употреба тог термина значи за Србе на Косову. За њих је то питање идентитета, симболички доказ да нису уљези на земљи на којој живе генерацијама. Прогањање речи Метохија за њих је симбол континуираних покушаја брисања српског идентитета Косова, као што су на пример упорни покушаји да се српска културна баштина преименује у византијску. Употреба речи Метохија је симболички доказ да су своји на своме, да нису „уљези“, јер зна се шта се са уљезима ради.

У тексту сам се уздржао од коришћења термина попут расизма, фашизма и колонијализма, којима јавни дискурс данас обилује, и којих не недостаје у Агоновом тексту. Поред тога што сматрам да њихово коришћење неће допринети дијалогу, макар он био и „разговор глувих“, мислим и да се у највећем броју случајева они користе олако и непримерено. За крај, ипак, морам направити изузетак. Јер Срби са Косова данас, у ситуацији потпуне Албанске доминације, у забрани коришћења термина Метохија виде чист расизам.

Текст је објављен на порталу KoSSev. Оригиналну верзију можете прочитати овде.