Смрт Ђорђа Балашевића растужила је многе на простору који се данас еуфемистички назива „регион“. Док су на друштвеним мрежама дељене Ђолетове песме и евоциране успомене на безбрижне средњошколске и студентске дане, током којих се свако бар некад пронашао у Балашевићевим стиховима, по већ добро уходаној пракси јавила се препознатљива група позната под такође еуфемистичким именом – регионални душебрижници.

Све је почело са коментаром на Твитеру Петрита Селимија, бившег министра иностраних послова Косова и члана Тачијеве ПДК. Селими је критиковао колективну жалост у „региону“ тврдећи да је једна од најпознатијих Балашевићевих песама, „Не ломите ми багрење“, била део „опаке анти-албанске националистичке пропаганде лансиране из Београда“ са циљем да се „укине аутономија Косова“. Твитераши из Србије су одговорили у складу са фолклором друшевних мрежа: неко подсмехом, неко псовкама, неко претњама, што је била очекивана и прижељкивана реакција. Уследила је, наравно, и подршка Селимију, са очекиваних адреса, од Реуфа Бајровића, Љубомира Филиповића, Јасмина Мујановића, Марка Атиле Хоареа … Имало би се о тој подршци много шта рећи, на пример о лицемерју оних који критикују анти-албанску кампању с краја осамдесетих док су истовремено већ годинама перјанице анти-српске кампање. Код неких је то и својеврсна породична традиција, будући да је мајка Атиле Хоареа, хрватска новинарка Бранка Магаш, још 1992. у Лондону објавила књигу о распаду Југославије. Тврдње изнесене у њој су током деведесетих постале један од темеља кампање коју њен наследник ревносно наставља. Могло би се, заиста, штотшта рећи, али то нећу учинити јер је циљ ове групице професионалних сејача мржње да се о њима говори. Уместо тога, покушаћу да одговорим како је дошло до тога да кантаутор познат по романтичним, љубавним песмама, 1986. године напише метафоричне стихове инспирисане догађајима у проблемима испуњеној покрајини Косово.

Косовска криза је званично отпочела масовним демонстрацијама и покушајем побуне Албанаца током марта и првих дана априла 1981. Повици „Косово република“ и тек нешто мање гласни захтеви за уједињење Косова са Албанијом усмерили су пажњу југословенског руководства и јавности ка најсиромашнијој области у држави. До тада, годинама уназад, медији су о Косову писали само када су преносили изјаве политичара из покрајине о скоро идиличним међунационалним односима, како их је описао водећи покрајински политичар, Махмут Бакали, током посете Ј. Б. Тита Косову у јесен 1979. године. Демонстрације су разбиле многе илузије. Од априла 1981, испрва стидљиво па потом све гласније, почело је да се говори о бројним проблемима у покрајини, између осталог и о дугогодишњем масовном исељавању Срба.

Да исељавање одавно траје дуго се шапутало међу политичарима у југословенском врху. Словеначки функционер, Јоже Смоле, познат по проалбанским ставовима, након демонстрација у интервјуу за загребачки „Вјесник“ је изјавио да се о исељавању већ дуго говорило у Београду, „и не само у Београду“, али да се због политике немешања о томе није јавно расправљало. Косово је од усвајања Устава СФРЈ 1974. званично било покрајина у саставу Србије, али је у пракси било потпуно самостално, „република по свему осим по имену“, како историчари данас често пишу. Покрајинско руководство у Приштини је имало потпуну контролу над Косовом. Због таквог односа политичких снага бројни проблеми на Косову су током седамдесетих прикривани. Међу њима и масовно исељавање Срба. Када су подаци коначно објављени савезна премијерка (1982–1986) Милка Планинц је изјавила да су чланови Савезног извршног већа (влада Југославије) „били шокирани“ сазнањима. Руководство Косова је добило задатак да уради анализу исељавања Срба из покрајине током претходних десет година. У документу су признали да је исељавање било „табу тема“.

Побројани цитати показују да је масовно исељавање Срба из јужне покрајине била чињеница, иако се она данас често оспорава и релативизује. Чињенице даље говоре да се у периоду од средине шездесетих па до 1989, за време трајања албанске политике доминације, са Косова иселило око 40% Срба, односно око 150.000 људи. Занимљиво је да око броја исељених није вођено много полемике. Спор је избио око узрока исељавања.

Покрајинско руководство, у којем су политички доминирали Албанци, тврдило је да су економски разлози главни повод исељавања Срба, што је значило да је у питању неизбежан и очекиван процес. Са друге стране, из Београда су одговарали да је главни узрок исељавања атмосфера страха и дискриминација. Доказивали су то изјавама исељених и простом чињеницом да је број исељених Срба знатно већи од броја исељених Албанаца, иако су Албанци били пет пута бројнији и подједнако погођени сиромаштвом.

Полемика је имала политичку позадину. Након демонстрација покрајинско руководство у Приштини се налазило у политичкој дефанзиви. Српско руководство је то искористило и затражило преиспитивање уставних односа републике Србије и њених покрајина. Политичари из Савеза комуниста Србије су тврдили да су несређени уставни односи главни разлог кризе на Косову, и тако имплицитно захтевали промену устава. Са друге стране, главни циљ покрајинског руководства у Приштини је било очување аутономије, тј. практичне самосталности у односу на Србију. Отпочео је политички сукоб у коме се исељавања Срба наметнуло као централна тема.

Након демонстрација на Косову 1981. па све до 1985. године званично се говорило да на Косову тече „стабилизација“. Покрајински политичари су стање описивали као све боље, из дана у дан. Међутим, број исељених Срба их је демантовао. Српско руководство је то користило као доказ да се стање у покрајини не мења, и зато су тражили смене у покрајинском руководству и промену Устава. У Приштини су упорно помињање исељавања и упорно писање медија о притисцима на Србе  тумачили као политички притисак и злонамеран чин. Уместо да конкретним мерама покушају да утичу на смањивање исељавања и реше проблеме Срба, покрајински функционери су у изјавама говорили о претераном и злонамерном „критизерству“, умањивали су обим исељавања, релативизовали његове околности и истицали да је у питању природан процес.

Док су руководства водила „високу политику“ стање на терену је постајало све теже. Вести о међунационалним инцидентима, напада на Србе и исељавању које се не смањује стварали су атмосферу потмулог беса. Сведочанство о нарастању тог беса и постепеној промени колективне перцепције догађаја на Косову пружа неколико песама популарних југословенских бендова.

Сарајевско „Бијело дугме“ је 1983. објавило албум „Успаванка за Радмилу М.“, на којем се нашла песму на албанском језику „Косовска“. Текст са љубавном тематиком су написали Албанци, прваци позоришта у Скопљу. Најречитију поруку су носили стихови:

Је л’ знаш да ће сви скупа бити тамо,

За нас двоје биће добро весеље,

Идемо заједно, један, два, три.

„Косовска“ је објављена 1983, у време у медијима хваљене „стабилизације“ на Косову, као својеврсна подршка смиривању кризе. Стихови су били симболичка порука о потреби заједништва. Песма на албанском најпопуларније југословенске групе имала је за циљ да симболично покаже припадност Албанаца југословенској заједници. Истовремено, стих „Ако те мајка не пусти, Онда нађи начин како знаш (и умеш)“, могао се тумачити као позив Албанцима да се ослободе норми традиционалног друштва, које су их држале на дистанци од осталих народа Југославије.

Следеће, 1984. године, још једна сарајевска група, „Забрањено пушење“, објавила је песму инспирисану косовском кризом. На албуму „Das ist Walter“ нашла се песма „Чејени одлазе“. Стихови о племену које одлази са своје земље, под притиском другог племена, били су јасна алузија на исељавање Срба.

Чејени одлазе без крви, без зноја

Без плача удовица, оста пуста ледина

Премала за двоје

Шошони се збијају

Потмуло зује копита њихових

Разјарених коња.

Порука песме је била дубоко антинационалистичка. Позивала је да се превазиђу „племенске поделе“. О томе јасно говори стихови:

Имам пријатеља станује код Напретка,

Не знам ког је племена јер не носи ратне боје.

У време настанка ових песама фрустрација међу Србима због ситуације на Косову је била велика. Један поверљив извештај сачињен за српско републичко руководство 1982. године, након убиства Данила Милинчића, говори како су радници великих предузећа ЛМК, ИМТ и ИМР у Београду, Завода „Црвена застава“ у Крагујевцу, „ЕИ“ у Нишу, потом предузећа у Горњем Милановцу и Врњачкој Бањи, обустављали производњу и сазивали зборове, тражећи да партијски функционери дођу и разговарају са њима о ситуацији на Косову.

Срби су косовску кризу доживљаји са пуно емоција. До средине деценије није преовлађивало ратоборно расположење али је током 1985. атмосфера почела да се мења. За то је било много разлога. Свеопшта криза у Југославији је постајала све дубља, људи су рапидно сиромашили док су им се пред очима урушавале вредности и идеали друштва грађеног четири деценије. Фрустрације су избијале на површину на националним темама. За то време са Косова су стизале нове вести о нападима на Србе. Криза је већ предуго трајала, без икаквих назнака да се ситуација креће на боље.

У фебруару 1986. око стотину Срба са Косова је дошло у Београд, у Скупштину СФРЈ, да би јавно говорили о својим проблемима и тражили „слободу“, како су говорили. Потом је у априлу око 550 Срба са Косова у Сава центру, пред највишим југословенским функционерима, говорило о својим јадима и обећавало да ће се колективно иселити ако се ништа не промени. У јуну, неколико стотина Срба из околине Клине је окачило таблу „Село на продају“ и покушало колективну сеобу, али их је милиција спречила. Драма Срба са Косова је била таква да је на заједничкој седници државног и партијског руководства Југославије закључено је да „исељавање под притиском“ са Косова „један од најтежих политичких проблема САП Косова, СР Србије и СФРЈ“.

Србин са Косова говори у Скупштини СФРЈ пред председником Скупштине, Илијзом Куртешијем, 26. фебруара 1986.

Како су сви ови догађаји утицали на атмосферу у српској јавности речито одржавају три песме инспирисане косовском кризом, објављене током 1986. године. Нишки рок бенд „Кербер“ је објавио албум „Сеобе“ на коме се нашла истоимена песма. Текст је одраз туге због исељавања Срба са Косова, иако су, како речи песме кажу, земљина недра „велика ко Бог и има млека за све“:

Птице лете на југ

и враћају се

људи огњишта гасе

заувек одлазе.

Земљина недра су

велика ко Бог

са млеком за све.

Највећи јад је оставити дом

од немила до недрага

пред судбином злом.

Не остају трагови

песме гробови не певају.

„Себе“ су биле тужбалица, без ратоборних порука, али и без много наде да се нешто може променити. Нови елемент је донела песма „Римљани“, београдског бенда „Бајага и инструктори“, објављена на албуму „Јахачи магле“. Рефрен песме многи су доживели као јасан осврт на ситуацију на Косову:

Чувари далеких граница јављају преко гласника

Јужна племена ратничка су стигла испод зидина

И све је више барбара а све је мање Римљана.

Разлика у односу на песме „Бијелог дугмета“ и „Забрањеног пушења“ је очигледна. Слика Албанаца као јужног ратничког племена, „барбара“, сведочи о нараслом бесу и све раширенијој перцепцији Албанаца као непријатеља. Управо тај свеприсутни бес је највидљивији у песми Ђорђа Балашевића, „Не ломите ми багрење“, објављеној на албуму „Бездан“ исте 1986. године. Стихови једва да су били метафоре:

И прекардашило…

Имо сам багремову шуму

тамо доле према друму

па сам чекао.

Ред је ред, полако комшије

не може само да се уђе

и да се руши туђе

лепо сам им рекао.

Аутор у песми позива да буде „све по закону“, што је био један од најчешће изговараних захтева Срба са Косова током масовних долазака у Београд:

И све по закону

ту су параграфи

па заграби поштено

и за веру, и за неверу.

Ипак, последњи стих песме доноси још једну важну поруку – шта ће се догодити уколико не буде „све по закону“:

Не ломите ми багрење

под њима сам је љубио…

О, зар морам да вам поновим

оканите се њих

јер ћу све да вас поломим!

Петрит Селими каже да је Балашевићева песма била део „опаке анти-албанске националистичке пропаганде лансиране из Београда“. У ствари, песма је одраз атмосфере времена у коме је настала. Песников стих, у коме каже да је „прекардашило“, савршено описује зашто је песма настала, под утиском невештих говора простих људи о својим тешким судбинама. Ако оставимо по страни потресна сведочанства, сами бројеви говоре довољно. Са Косова се током 1982. званично иселио 6.646 Срба, током наредне 1983. њих 4.341, током 1984. њих 3.654, током 1985. њих 3.410, а током 1986. још 4.176. За само 5 година иселило се око 10% српског становништва покрајине. Наредне, 1987. године, Скупштина Југославије је закључила да је исељавање Срба са Косова „најтежи морални, политички и друштвено-економски проблем југословенског друштва“.

Током осамдесетих једино су покрајинске институције имале могућност да директно утичу на стање на Косову. Уместо одлучних потеза, мере против исељавања су доношене споро, невољно и уз пуно отпора. Када би биле коначно донесене, у пракси се нису спроводиле. Руководство у Приштини је једино интересовала одбрана фактичке самосталности. Њихови потези су говорили да на таквом Косову за Србе нема места. Таква политика је међу Србима подстицала фрустрацију и бес. Песници су их изразили кроз песме. Други, много бројнији и мање суптилни, исказали су их на улицама и трговима 1988. године, када се појавио лидер спреман да њихове фрустрације даље подстакне и злоупотреби за своје циљеве.

Овај текст није одбрана Ђорђа Балашевића, нити му је било каква одбрана потребна. Ипак, за крај, не могу да се не осврнем и на његову улогу у догађајима који су уследили. Годину дана након песме „Не ломите ми багрење“ објавио је лајв албум „У твојим молитвама“, уз кога је објављен сингл „1987“. У неколико стихова, без скривања иза метафора, дотакао се ситуације на Косову.

Децу убијају на спавању,

плаши ме да се не подигне вампир четнички,

шта вампир зна о исељавању, и он све види чисто етнички.

Несрећа једна, јадна и бедна осамдесет седма!

Први стих је јасна асоцијација на убиство четири војника у касарни у Параћину од стране војника, Албанца, Азиза Кељмендија. Наставак, међутим, говори о страху од „вампира четничког“, што је у комунистичком вокабулару била шифра за српски национализам, који „све види чисто етнички“. У истом маниру, песник је наставио:

Јуче сам глед’о телевизију,

несхваћен гениј, друг Фадиљ на тешкој муци је:

не схвата нико моћну визију, не дижу јавне институције.

Несрећа једна, јадна и бедна осамдесет седма!

„Друг Фадиљ“ је нико други до Фадиљ Хоџа, скоро четрдесет година најутицајнији албански политичар. Саркастичне речи о „моћној визији“ су биле подсмех празним фразама „несхваћених генија“, доживотних функционера заслужних за ту „јадну и бедну осамдесет седму“.

Балашевићева песма, као ни остале поменуте песме, нису биле „хушкачке“ нити део „опаке анти-албанске кампање“. Све су настале пре него што је Слободан Милошевић постао водећи српски политичар и пре него што је иједном у јавном говору поменуо Косово. Песме су огледало времена, окамењено сведочанство о стању колективне свести у тренутку настанка. Настале су као одраз бунта и саосећања са рекама оних који „огњишта гасе“ и „заувек одлазе“. Написане су против мржње, и није случајно да их данас критикују они којима је мржња занимање.

*Забрањено је свако комерцијално коришћење делова текста, или текста у целини, без дозволе аутора. Сви текстови објављени на сајту су великим делом написани на основу документације која се налази у поседу аутора. Свако неовлашћено коришћење биће предмет тужбе.