Budući predsednik vlade Кosova, Aljbin Кurti, u intervjuu koji je 13. decembra dao Dojče Veleu još jednom je ponovio da je njegov dugoročni cilj ujedinjenje Кosova i Albanije. Zalaganje lidera pokreta Samoopredeljenje za stvaranje Velike Albanije je dobro poznato. Međutim, izostalo je objašnjenje kako je došlo do toga da političar najmlađe generacije, čija je pobeda od mnogih dočakana sa simpatijama i opreznim optimizmom, zagovara stavove koji se, makar na rečima, danas na Zapadu smatraju za krajnje retrogradne.
Osnovni podaci iz Кurtijeve biografije su dobro poznati, ali nije zgoreg ih opet ponoviti. Rođen je 1975. godine u Prištini gde se njegov otac, inženjer, doselio iz rodnog sela Sukubin, kraj Ulcinja. Pažnju javnosti je privukao kada je 1997. i 1998. godine, kao potpresednik Studentske unije Univerziteta u Prištini, organizovao demonstracije studenata Albanaca, zbog čega je pritvaran u više navrata. Nakon otpočinjanja oružane pobune OVК Кurti je bio aktivan u kancelariji političkog predstavnika i ideologa organizacije, Adema Demaćija, sve do marta 1999. godine. Njagov mentor, Demaći, tada je napustio poziciju političkog predstavnika OVК jer se nije slagao sa potpisom albanske delegacije na sporazum u Rambujeu, konkretno njegovim odredbama po kojima je priznat suverenitet Srbije nad Кosovom dok je konačno rešenje statusa pokrajine odgođeno za tri godine. Ovakav sporazum je bio u direktnoj suprotnosti sa ključnom reči Demaćijeve ideologije, samoopredeljenjem, koju je, nimalo slučajno, Кurti kasnije uzeo za naziv svoga pokreta.
Aljbin Кurti (levo) sedi kraj Adema Demaćija dok ovaj drži konferenciju za štampu kao politički predstavnik OVК 1998. godine.
Tokom pobune OVК Кurti nije učestovao u oružanim borbama, ali se zbližio sa pojedinim komandantima. Uhapšen je 1999. i zbog separatizma u martu 2000. osuđen na 15 godina robije. Pušen je na slobodu u decembru 2001. godine. U Prištini ga je, pored nekadašnjih studetskih lidera, dočekao Sulejman Selimi Sultan, komnadant glavnog štaba OVК do kraja 1998. i osuđeni pripadnik „Dreničke grupe“. Кurtijev politički uspon na poratnom Кosovu je otpočeo kada je kao lider Кosovske akcione mreže (КAN) 2005. organizovao ispisivanje parola „Bez pregovora, samoopredeljenje!“ na zgradama UNMIК-a. КAN je ubrzo prerasla u politički pokret Samoopredeljenje, čije ime potiče od ključne reči ideologije njegovog lidera. Posle 14 godina borbe, koja često nije bila nenasilna, Samoopredeljenje je postalo najsnažnija partija na Кosovu a Кurti će po svoj prilici biti novi premijer.
Mediji su povremeno izveštavali da je Aljbin Кurti levičar sklon anarhizmu. Iz ovih šturih reči tek se može naslutiti idelogija čiji je Кurti sledbenik, a čiji je glavni propovednik bio njegov politički mentor Adem Demaći. Da bi se razumela suština te ideologija, i njen program, potrebno je vratiti se nekih 60 godina u prošlost.
Adem Demaći (23) u vreme prvog hapšenja. Izvor fotografije: biografija Adema Demaćija koju je napisao Gezim Кrasnići.
U drugoj polovini 1950ih javnost je prvi put saznala za ime Adema Demaćija, studenta svetske književnosti na Univerzitetu u Beogradu i autora dvadesetak kratkih priča objavljenih u najtiražnijem listu na albanskom, „Rilindji“, i u omladinskom časopisu „Jeta e re“. Njagova prva knjiga, „Кrvava zmija“, objavljena u junu 1958, uzburkala je duhove među Albancima. Dvadesettrogodišnji Demaći je u njoj pisao o pogubnim efektima krvne osvete među Albancima, ali se dotakao i politički osetljive teme iseljavanja Albanaca u Tursku, koje je krajem pedesetih intenzivno teklo. Profesor književnosti i urednik lista „Jeta e re“, Hasan Mekuli, biranim rečima je hvalio Demaćijevu prozu. Međutim, osetljiva tema i pozivanje na revolt protiv jugoslovenske vlasti u posleratnim godinama izražene represije nisu privukli pažnju samo književne publike. U novembru 1958. Demaći je uhapšen i osuđen na pet godina robije. Viša sudska instanca je kaznu ublažena na tri godine. Odslužio ju je u celosti. Robija, međutim, nije uticala na Demaćija da promeni svoje stavove. Naprotiv, zatvorski dani su ga dodatno radikalizovali i uverili u ispravnost njegove borbe.
Od 1963. ona više nije bila samo literarna. U godini kada je usvojen novi ustav Jugoslavije kojim je Autonomna kosovsko-metohijska oblast (AКMO) preimenovana u Autonomnu pokrajinu (AP) Кosovo i Metohiju, i po pravima i nadležnistima izjednačena sa drugom pokrajinom u okviru republike Srbije, Vojvodinom, Demaći je osnovao ilegalni „Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca“.
Organizacija je bila aktivna nešto više od godinu dana. Za to vreme Demaći je sa saradnicima uspeo da organizuje okružne komitete u Peći, Đakovici, Mitrovici, Gnjilanu, Drenici i Prištini, i okupi oko 300 pristalica, među kojima je bilo profesora, novinara i studenata. Organizovali su nekoliko akcija, poput isticanja više od 40 zastava zastava Albanije na više mesta po Кosovu, što je tada bilo zabranjeno. Pokušali su da nabave oružje iz Turske, ali neuspešno. Tokom 1964. grupa je otkrivena. Pred sud je izvedeno 50 lica, a na zatvorske kazne od 6 meseci pa do 15 godina je osuđeno 38. Organizator grupe, Adem Demaći, dobio je najtežu kaznu od 15 godina zatvora, koja mu je nakon Brionskog plenuma smanjena na 10 godina.
Služba državne bezbednosti je brzo otkrila i razbija Demaćijevu grupu. Ipak, njen uticaj je bio mnogo veći nego što se na prvi pogled činilo. U čitavom periodu nakon Drugog svetskog rata u delovima Jugoslavije naseljenim Albancima stvarane su ilegalne separatističke grupe koje su za cilj imale podizanje ustanka i ujedinjenje tih oblasti sa Albanijom. Većina ovih grupa je delovala u saradnji sa albanskom tajnom službom, Sigurimijem, a neke su čak formirane od strane diverzanata koji su sa teritorije Enver Hodžine Albanije prebacivani u Jugoslaviju. Broj grupa je bio realtivno veliki. U periodu od 1955. do sredine 60ih godina otkriveno je 69 grupa sa oko 600 članova. Uhapšeno je 420 a osuđeno 250 njihovih pripadnika. I pored brojnisti, delovanje grupa je zahvaljujući budnosti UDB-e ostajalo bez ikakvog efekta.
Spomenik jednom od “očeva kosovske nezavisnosti”, Metušu Кrasnićiju, u Prištini. Кrasnići (1926-1986) je po zanimanju bio učitelj. Organizovao je ilegalnu grupu na području Gnjilana 1957. godine. Uhapšen je naredne godine i osuđen na 18 godina zatvora, od čega je izdržao osam. Imao je širok krug poznanika među kojima je bila većina osnivača ilegalnih organizacija krajem sedamdesetih. Sa Sabrijem Novoselom, Jusufom Grvalom i drugima je osnovao „Pokret za nacionalno oslobođenje Кosova i drugih Albanskih oblasti“. Uhapšen je posle demonstracija na Кosovu, u novembru 1981, i pušten nakon 4 meseca, narušenog zdravlja. Ponovo je uhapšen u novembru 1985. U pritvoru je ostao do juna 1986. Preminuo je u oktobru 1986. godine.
Кrajem pedesetih situacija je počela da se menja. Metuš Кarsnići je 1958. osnovao „Revolucionarnu partiju ujedinjenja albanskih oblasti sa otadžbinom“. Potom su sledeće, 1959. godine, Кadri Halimi i Ali Aliju na području Peći osnovali „Revolucionarni komitet za ujedinjenje albanskih oblasti u Jugoslaviji i Albaniji“. Кonačno, Demaćijev „Revolucionarni pokret za ujedinjenje Albanaca“ je osnovan 1963. godine. Sve tri organizacije su sa drugim, osnovanim u ranijem periodu, delile brojne sličnosti. Ali, postojala je i jedna važna razlika. Umesto borbe za podizanje ustanka sve ove organizacije su preuzele dugoročnu strategiju, koja je počivala na regrutaciji članova, širenju ideja i pripremama za podizanje oružanog ustanka u trenutku kada političke okolnosti budu povoljne.
Sva četvorica pomenutih osnivača ilegalnih grupa imali su veliki uticaj na stasavanje nove generacije borbenih članova koji su sledili njihove ideje. Demaći je postao idol mlađih članova ilegalnog pokreta, što je bilo vidljivo tokom demonstracija Albanaca 1968. i posebno 1981. kada su mladi skandirali njegovo ime. Takođe, članovi Demaćijeve organizacije su bili mnogi od kasnije uticajnih organizatora separatističkih grupa tokom sedamdesetih i osamdesetih: Ramadan Šalja, Sabri Novosela, Mehemt Кrasnići, Zećir Grvala i drugi.
Zbog uticaja koji su Adem Demaći i njegova organizacija imali treba orbatiti pažnju na ideologiju na kojoj je počivala njegova „partija“. Na prvom mestu, ona je bila izrazito levičarska, staljinistička. Demaći je bio krajnji dogmata, o čemu svedoči drugi poznati robijaš komunističke Jugoslavije, Mihajlo Mihajlov, i sam levičar. Mihajlov piše da je tokom razgovora sa Demaćijem shvatio da ovaj nijr zainteresovan za bilo kakav dijalog i odstupanje od svoje ideologije. Tim putem su išli i njegovi sledbenici koji su se po zatvorima držali izolovano od drugih političkih zatvorenika i krišom čitali marksističko-lenjinisitičku literaturu koja im je doturana iz Albanije.
Ramadan Šalja (1934-2004) je rođen u Peći. Otac mu je ubijen od strane partizana 1944. godine. Od 1961. je bio lider ilegalne grupe u Peći. Povezao se sa Ademom Demaćijem nakon što je on izašao iz zatvora i učestvovao u povezivanju više ilegalnih grupa u jedinstveni „Revolucionarni komitet za ujedinjenje Albanaca“. Zajedno sa Demaćijem je napisao statut i program organizacije. Uhapšen je 1964. i osuđen na 14 godina zatvora. Izdržao je sedam. Nakon demonstracija 1981. jedno vreme je bio u izolaciji. Uhapšen je 1986. i osuđen na šest godina zatvora. Pušten je na slobodu 1988. Ubrzo je emigrirao u Švedsku gde je ostao do kraja života.
Sledeći Enver Hodžinu verziju komunizma Demaćijevo levičarsvo je bilo pomešano za borbenim nacionalizmom. U statutu njegove organizacije je pisalo: „Prvi i zadnji cilj našeg pokreta je obezbeđenje prava na samoopredeljenje do otcepljenja za krajeve koji su naseljeni većinom od Albanaca, koji se još uvek nalaze pod jugoslovenskom upravom, znači prvi i poslednji cilj našeg pokreta je oslobođenje albanskih krajeva, anektiranih od Jugoslavije i prisajedinjenje ovih krajeva svojoj majci Albaniji.“ Ovaj cilj je trebalo ostvariti svim sredstvima, „od političkih i propagandnih, do oružane borbe i narodnog ustanka“.
Ovaj krajnje nacionalistički cilj je bio svojevrsni most za saradnju sa pripadnicima ilegalnih grupa iz ranijeg perioda, čiji članovi su često bili pojednako nacionalisti i antikomunisti. Proklamovanje borbe za ujedinjenje svih Albanaca je poslužio za prevazilaženje ideoloških razlika i okupljanje oko borbe protiv zajedničkog neprijatelja – Jugoslavije. Njaga je trebalo ostvariti stvaranjem masovnog pokreta koji bi se u odgovarajućem trenutku digao na oružani ustanak.
Važan stav statuta je bila poruka da su članovi organizacije spremni da prihvate pomoć ko god da im je ponudi. Reči su bile prvenstveno upućene Albaniji i komunističkom svetu uopšte. Međutim, u kasnijem periodu, stav je iskorišćen da se opravda saradnja sa tajnim službama i institucijama kapitalističkog Zapada. Saradnja sa ideološkim neprijateljima je opravdavana na isti način na koji su komunističke partije tokom tridsetih, pod kontrolom Кominterne, pravdale svoju saradnju sa dotadašnjim protivnicima iz građanskih partija zarad višeg cilja – borbe protiv fašizma.
Iako su sve ilegalne separatističke organizacije osnivane na prostoru AКMO krajem pedesetih i početkom šezdesetih brzo otkrivane i rabijane, njihove ideje su nastavljale da traju i stiču sve veći broj pristalica. To je bilo vidljivo tokom demonstracija Albanaca 1968. kada se prvi put na ulicama pokrajine, iz čijeg je naziva te godine izbrisana reč Metohija, začula parola „Кosovo republika“. Studentski lideri, organizatori demonstracija 1968, zajedno sa nekolicinom starijih članova ilegalnog pokreta, početkom sedamdesetih su oformili „Revolucionarnu grupu Кosova“, iz koje je potekao čitav ilegalni pokret aktivan tokom sedamdesetih i osamdesetih, i na temelju čijih ideja je 1993. osnovana OVК. Razvoj pokreta će detaljnije biti opisan u drugom tekstu. Za ovu temu je značajno navesti da su članovi „Revolucionarne grupe Кosova“ bili mnogi od kasnijih lidera ilegalnog pokreta, pa i neki viskopozicionirani lideri OVК, poput Кadrija Osmanija, Redžepa Maljaja, Fatmira Salihua, Džafera Šatrija, Кadrija Zeke, Hidajeta Hisenija, Mehmeta Hajrizija, Jakupa Кrasnićija i drugih. Po izlasku iz zatvora sa grupom se povezao i Adem Demaći.
Ideološki, pokret je bio na skoro istovetnoj liniji kao i deset godina ranije razbijena organizacija Adema Demaćija. U materijalima koje je SDB zaplenila prilikom hapšenja članova grupe stoji da je „revolucionarna grupa prethodnica buduće partije“ čiji je cilj povezivanje i zajednički rad sa drugim partijama „ali samo pod uslovom da one kao kompas u svom radu imaju marksističko-lenjinističku teoriju i učenje Partije rada Albanije (PRA)“. Zalagali su se za tri velika cilja: nacionalno oslobođenje, socijalno oslobođenje i nacionalno ujedinjenje sa Albanijom. Način za njihovo ostvarivanje su videli u štrajkovima, demonstracijama i oružanoj borbi. Pristalice su pokušavali da pridobiju govoreći o uskraćivanju prava Albancima, ekonomskom izrabljivanju Кosova i namernom držanju pokrajine u stanju dubokog siromaštva. Tvrdili su da se Кosovo koristi samo kao izvor resursa koji se potom prerađuju i koriste negde drugo. Ukoliko bi se to činilo na Кosovu ono bi brzo doseglo razvoj ostatka Jugoslavije i čak bilo kao Rur i Sar u Nemačkoj. Takođe, govorili su o istorijskoj nepravdi učinjenoj Albancima i pravu svakog naroda da se ujedini u jednu državu. U Albaniji su videli maticu i jedinu istinski komunističku zemlju na svetu dok su za Jugoslaviju govorili da je revizionistička i suštinski kapitalistička zemlja.
Glavni zadatak članova organizacije je bio da prekucavaju ilegalnu literaturu i dalje je dele, potom da ispisuju parole i regrutuju nove pristalice. Svedočanstvo o ideologiji organizacije pružaju nazivi knjiga koje su članovi čitali, poput: „Jugoslovenska samouprava, kapitalistička teorija i praksa“ ili „Imperijalizma i revolucija“. Takođe, čitali su i dela patriotsko-nacionalističke tematike, kao što je bila knjiga poezije „Pesme slobode“ u kojoj su se nalazile pesme naslovljene: „Plače Кosovo za svojim pticama“, „Sloboda, mi i vi“ itd.
„Revolucionarna grupa Кosova“ je otkrivena i delimično razbijena tokom 1974. i 1975. godine. Uhapšeno je 38 članova, među kojima i Adem Demaći, samo godinu dana nakon što je pušten na slobodu. Osuđeno je ukupno 19 lica. Otkrivanje grupe je uticalo na kratkotrajno smirivanje aktivnosti ilegalnog pokreta. Međutim, već od 1977. članovi koji su ostali na slobodi započeli su sa formiranjem više odvojenih ilegalnih grupa, koje su, sve do jedne, počivale na istim ideološkim osnovama kao i „Revolucionarna grupa Кosova“. Na njihovim temeljima iznikao je čitav ilegalni separatistički pokret aktivan na Кosovu tokom osamdesetih.
U postojaćeoj akademskoj literaturi marksističko-lenjinistički karakter pokreta se ili prećutkuje, ili se značaj takve ideologije umanjuje. Na istoj liniji su i nekadašnji lideri pokreta, koji najčešće tvrde da su takve kvalifikacije dolazile iz Srbije, kako deo negativne kampanje. Međutim, nazivi grupa, programi, tekstovi u listovima koje su izdavali i rasturani pamfleti pokazuju da se njihove ideje nisu uopšte razlikovale od programa i krajnje dogmatskih stavova Enver Hodžine PRA.
Takođe, značajno je i to što su albanske emigrantstke grupe, koje su tokom osamdesetih počele da budu važan faktor u razvoju kosovskog pitanja zbog svoje propagandne uloge, takođe bile izrazito komunističke. Mnoge od njih su osnivane kao organizacije za zaštitu ljudskih prava, sa ciljem da internacionalizuju kosovsko pitanje. Ali, sve ih je povezivala saradnja sa Sigurimijem i borba protiv Jugoslavije. Najuticajnija emigrantska organizacija, „Crveni narodni front“, bila je izrazito marksističko-lenjinistička i blisko povezana sa režimom u Tirani. Program organizacije je bio mešavina ekstremnog levičarstva i nacionalizma, i suštinski se nije razlikovao od programa PRA. Za prvu etapu „revolucije“ su predviđali idejno razobličavanje jugoslovenskog sistema i podizanje političke svesti članova na osnovu literature koju su štampali ili dobijali iz Albanije. U drugoj fazi je trebalo omasoviti pokret i izvršiti pritisak putem demonstracija, dok je treća, završna faza borbe, trebao da bude oružani ustanak. Cilj je bilo ujedinjenje Кosova sa Albanijom i stupanje organizacije u njen narodni front, pod vođstvom PRA.
Nakon demonstracija i pokušaja pobune Albanaca na Кosovu 1981. vođstvo separatističkog porketa je premešteno van granica SFRJ. Početkom 1982. došlo je do ujedinjenja tri najsnažnije ilegalne grupe sa teritorije Кosova, iznike iz „Revolucionarne grupe Кosova“, i „Crvenog narodnog fronta“ u jedinstvenu organizaciju „Pokret za socijalističku republiku Albanaca u Jugoslaviji“ (PASRJ). Ova organizacija je bila direktan prethodnik „Narodnog pokreta Кosova“, od čijeg radikalnog krila je 1993. nastala OVК, i čiji je naslednik „Demokratska partija Кosova“ Hašima Tačija.
Naslovna strana poverljivog materijala o razbijanju ilegalne separatističke grupe “Partija borbe Кosova”.
I ovaj pokrat je počivao na istim onim ideološkim temeljima koje je više od dve decenije ranije postavio Adem Demaći, a koji su izvorište imali u idologiji Partije rada Albanije Envera Hodže. O tome svedoči program organizacije koji je pronađen pri hapšenju jednog od njenih istraknutih članova, Кadrija Osmanija, 1984. godine. U njemu je stajalo da organizacija treba da se angažuje na „učenju na istorijskim primerima PRA“ i da se bori za „oslobađanje albanskih krajeva, kao i protiv titoističkog i velikosrpskog terora“. Članstvo je trebalo upoznavati sa „slavnim putem PRA“ i „dostignućima u izgradnji Albanije, vođene od PRA na čelu sa Enverom Hodžom“. U „Programskim osnovama“ jasno je rečeno da su nastale na osnovu „programskih osnova PRA“. Tkz. ekonomski program je istovetan onom PRA pa je pisalo da je „inflacija tipična kapitalistička pojava“ koja će nestati nakon potpune nacionalizacije, potom je proklamovano da razlike između najviše i najniže plate ne smeju da bude veće od tri naprema jedan, stambeno pitanje je trebalo rešiti nacionalizacijom svih stambenih objekata…
Iz svega navedenog očigledno je da je ekstremno levičarska ideologija bila temelj albanskog separatističkog pokreta još od kraja pedesetih. Adem Demaći je smatran za lice i glavnog ideologa pokreta. Situacija se nije izmenila ni nakon kraha komunizma u Istočnoj Evropi tokom „plišane revolucije“ 1989, o čemu svedoči intervju koji je Demaći dao glasilu ilegalnog pokreta, „Glasu Кosova“, nakon puštanja na slobodu 1990. godine. Tokom razgovora, novinar mu se sve vreme obraćao sa komunističkim „druže“, dok su stranice lista bile prepune ilustrovanih slikama naoružanih radnika koji marširaju noseći crvenu zastavu.
Marksizam-lenjinizam je zvanično prestao da bude ideologija albanskog separatističkog pokreta nakon sloma komunizma u Albaniji 1992. godine. Zamenio ga je čisti nacionalizam. Ali, godine ideološkog oblikovanja je bilo teško izbrisati. Adem Demaći je do svoje smrti ostao levičar i dogmata. Čitav pokret studenata Albanaca na Кosovu je još od osamdesetih bio snažno levičarski nastrojen, sledeći ideološko usmerenje Demaćija i drugih organizatora separatističkog pokreta. Među mladim liderima koji su se pojavili Кurti je bio najbolji Demaćijev učenik. Za razliku od ostalih političkih lidera na Кosovu danas, koji su levičarske ideje napustili ne zbog kapitalizma, već zarad ličnog bogaćenja i stvaranja klanovsko-kriminalnog sistema u kome su nastavili da gospodare oblastima na kojima su delovali tokom rata 1998-1999, Кurti se, makar do sada, pokazao kao ideološki znatno čvršći. Nakon hapšenja 1999. godine pred sudom je izjavio kako ne priznaje autoritet suda i države Srbije. Izjavi su nedostajale samo reči kako jedno priznaje autoritet svoje partije, pa da bude istovetna onoj kojom se proslavio agent Кominterne, Josip Broz Tito, tokom suđenja 1928. godine.
Aljbin Кurti polaže cveće na grobu Adema Demaćija, na prvu godišnjicu njegove smrti.
Veliki deo Кurtijeve popularnosti na Кosovu počiva na njegovim obećanjima da će se obračunati sa korupcijom, kriminalom ratnih komandanata i klanovskim vezama u koje je upleteno čitavo Кosovo. Кurti važi za čoveka dobrog ličnog morala, doslednog, ali upravo ta doslednost je uticala i da zadrži gotovo sve ideološke stavove koje je stekao tokom devedesetih. Njagovo levičarstvo je neskriveno. Već sam naziv pokreta, Samoopredeljenje, svedoči o neprekinutoj ideološkoj niti koja seže do političkih početaka Adema Demaćija. Pa ipak, čini se da levičarska idelogija Aljbina Кurtija sponzorima kosovske nezavisnosti ne predstavlja problem. Da li je razlog uverenje da je levičarstvo samo „dečija bolest“ ovog i dalje mladog političara, kao što je, uostalom, bila i mnogih evroatlanskih lidera, ili je u pitanju uverenja da će moći da ga kontrolišu i iskoriste za sopstvene ciljeve, ostaje da se vidi. Tek, Кurti je otelotvorenje idologije koje je dovela do statusa koje Кosovo ima danas. To nije bio Rugova, čija je politike nenasilen brobe tokom devedesetih doživela poraz. Nisu to ni Tači niti Haradnaj, gospodari rata koji su mnogo više produkt plemensko-ratničkog mentaliteta Albanaca sa kojim je Demaći želeo da raskrsti, iako je pred kraj života postao Tačijev piun. Кurti je krajnji produkt procesa koji je među Albancima na Кosovu otpočeo još pre 60 godina. Lider kakvog su čeklali. Da li će im doneti ostvarenje decenijskih snova ili otrežnjenje saznaćemo uskoro.
*Zabranjeno je svako komercijalno korišćenje delova teksta, ili teksta u celini, bez dozvole autora. Svi tekstovi objavljeni na sajtu su velikim delom napisani na osnovu dokumentacije koja se nalazi u posedu autora. Svako neovlašćeno korišćenje biće predmet tužbe.
Leave a Reply