Lice i naličje mita o nacionalnoj borbi Albanaca – slučaj Tahira Mehe

„Za Albana Mehu predstojeća utakmica je mnogo više od fudbalskog meča. Za njega je to istorijska misija.“

Ovim rečima je albanski portal „Illyriapress“ najavio fudbalsku utakmicu između reprezentacija Albanije i Srbije, u oktobru 2014. godine. Vezni fudbaler nemačkog Paderborna je obećao gol, što je trebalo da bude svojevrsna osveta Srbima za smrt njegovog daljeg rođaka i albanskog nacionalnog heroja, Tahira Mehe, 33 godine ranije. Ko je čovek pred čijim grobom su klečali Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i Kadri Veselji, o kome se pevaju pesme, snimaju dokumentarni filmovi i koji ima praktično mitski status među Albancima sa Kosova danas?

Ime Tahira Mehe (1941-1981) je Srbe potpuno nepoznato. Za Albance, on je mučenik stradao u borbi protiv Srba, junak iz Drenice čija je smrt inspirisala borbu najpoznatijeg heroja Albanaca sa Kosova – Adema Jašarija. Priča o Tahiru Mehi je postala jedna od modernih albanskih legendi i već tokom devedesetih se našla u udžbenicima paralelnog sistema obrazovanja koji su Albanci uspostavili na Kosovu.

U brojnim tekstovima objavljenim u medijima i prigodnim govorima detalji priče o Tahiru Mehi se razliku, ali je glavna nit svuda ista. Ona govori da je Tahir poticao iz porodice sa dugom patriotskom tradicijom. Njegov deda, Emin Lati (1892—1974), bio je jedan od saboraca Azema Bejte i Šote Galjice, vođa kačaka iz Drenice, koji su se suprotstavljali uspostavljanju srpske, pa potom i jugoslovenske vlasti, nakon Balkanskih i Prvog svetskog rata. Priča već tu poprima legendarne elemente, jer se navodi da je Emin Lati nakon Bejtine smrti 1924. godine sačuvao njegov pištolj koji je potom kao dragocenu relikviju predao svom sinu, Nebihu Mehi (1910-1981). Kada je Šaban Poluža 1945. godine podigao u Drenici ustanak protiv ponovnog uspostavljanja jugoslovenske vlasti, Nebih je stao rame uz rame sa njim. Za pojasom mu je, priča kaže, bio legendarni pištolj Azema Bejte. Sredinom sedamdesetih, Nebih je pištolj predao svom sinu, Tahiru, kao amanet da nastavi patriotsku tradiciju borbe za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje Albanaca.

Priča dalje kaže da je Tahir Meha 13. jula 1981. na pijaci u Srbici (alb. Skenderaj) došao u sukob sa grupom policajaca. Razlozi su magloviti. U govoru koji je u maju 2018. održao kraj groba Tahira Mehe, Ramuš Haradinaj je rekao da se Meha suprotstavio prebijanju i zatvaranju albanske omladine nakon demonstracija Albanaca na Kosovu 1981. godine. Međutim, u brojim tekstovima se navodi da je povod za sukob bilo to što su milicajci kod Tahira pronašli pištolj. Pokušali su da mu ga oduzmu, ali se Tahir tome suprotstavio jer mu je za pojasom bila porodična relikvija, oružje Azema Bejte. Došlo je do sukoba u kojom je, „prema jugoslovenskim medijima“, kako se po pravilu navodi, Tahir ubio devet policajaca i ranio dvojicu. Uspeo je da pobegne poteri i skloni se u svoju „kulu“, kuću na imanju u selu Donje Prekaze.

Kuće porodice Meha su ubrzo opkoljene. Da bi se naglasila snaga sile sa kojom se Tahir suočio navodi se da su milicajci iz Srbice u pomoć pozvali specijalni odred savezne (često se navodi srpske) milicije i vojsku. Publicista i novinar iz Drenice, Mehmed Bislimi, pozivajući se na navodne izjave Srba, milicajaca koji su učestvovali u hapšenju, navodi da je u akciji učestvovalo 4000 vojnika, sa četiri tenka i tri helikoptera. Komandovao je lično savezni sekretar za unutrašnje poslove, Franjo Hreljević. Nasuprot sili specijalaca i JNA stajali su samo Tahir i njegov sedamdesetjednogodišnji otac Nebih. Milicajci su ih pozvali da se predaju ali, kako Bislimi tvrdi, Tahir nije verovao Srbima. Posle neuspešnih pregovora otpočeo je obračun. Potrajao je punih 20 časova.

Podaci o žrtvama se razliku. Na svečanoj sednici Skupštine Kosova, održanoj 13. maja 2013. godine, povodom 32 godine od smrti Tahira Mehe, navedeno je da su Tahir i Nebih ubili 24 milicajca. Mehmet Bislimi, ponovo se pozivajući na navodna svedočenja srpskih milicajaca, navodi da je ubijeno minimum 22 milicajaca i da je ranjeno 14. Međutim, Bislimi dalje navodi da je po drugim svedočenjima bilo 27 ubijenih milicajaca i čak 45 ranjenih.

Na brojnim sajtovima koji veličaju borbu OVK navodi se da je Tahir bombom uništio jedan tenk. Mogu se pročitati i tvrdnje da je uspeo da sruši helikopter. Nakon iscrpljujuće borbe, u zoru narednog dana, Tahir i Nebih su pali kada je njihova kuća potpuno razrušena tenkovima. Na pojedinim sajtovima se može pronaći i tvrdnja da nisu ubijeni, već da su sami sebi oduzeli život jer nisu želeli da ih Srbi uhvate.

Smrt Tahira i Nebiha Mehe je iskorišćena od strane pripadnika separatističkog pokreta za izgradnju kulta nacionalne borbe. Žrtva dvojice „mučenika“ je korišćena kao sredstvo mobilizacije. Tahir Meha je predstavljen kao nastavljač dela svojih predaka i legendarnih boraca protiv srpske vlasti, Azema Bejte i Ahmeta Delija. Tokom devedesetih legenda o Tahiru Mehi je uvezana sa legendom od još jednom „heroju“ iz Drenice, Ademu Jašariju. U biografiji legendarnog komandanta OVK, na sajtu vlade Kosova, može se pročitati da se Šaban Jašari, zajedno sa sinovima Hamzom i Ademom, nad grobom Tahira Mehe zakleo da će nastaviti njegovu borbu protiv srpskih okupatora, „do poslednje kapi krvi“.

Nakon rata 1999. godine ruševine „kule Mehaja“ su postale jedno od mesta hodočašća i česta tačka predizbornih poseta albanskih političara. Na mestu gde je Tahir ubijen dugo se vijorila više metara visoka zastava Albanije. Kuća je 2014. obnovljena i u njoj je postavljena izložba o borbi porodice Meha. Pored fotografija Emina Latija, Nebiha i Tahira Mehe, počasno mesto je zauzela slika Bećira Mehe (1936-1999), Tahirovog brata koji je 25. marta 1999. kao borac OVK stradao u sukobu sa policijom. Njegov sin, Enver, takođe je učestvovao u pobuni. Ranjen je, ali je preživeo rat.

Sećanje na Tahira Mehu se danas čuva svečanim sednicama i akademijama koje se svake godine u Skupštini Kosova i Opštini Srbica organizuju 13. maja. Više ulica u gradovima Kosova nosi Tahirovo ime. O njegovoj smrti je snimljeno nekoliko dokumentarnih filmova i televizijskih priloga. Pesma ispevana u njegovu čast postala je deo repertoara slavlja sa „patriotskom“ muzikom.

U priči o Tahiru Mehi legenda je vrlo brzo nakon njegove smrti upletena s istinom. Do danas, legendarno je potpuno prevladalo. Borba tri generacije članova porodice Meha je postala kamen temeljac kulta nacionalne borbe i jedan od utemeljujućih mitova na kojem počiva identitet Albanaca sa Kosova danas. Za istinom o događajima u Donjem Prekazu, od 13. maja 1981, niko ne želi da traga. Ona se može saznati tek sa stranica izveštaja koji je Komisija Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova (SUP) sastavila u nedeljama nakon slučaja.

Izveštaj, zajedno sa opsežnom dokumentacijom, označen je kao Državna tajna i dostavljen najvišem bezbednosnom telu Jugoslavije, Saveznom savetu za zaštitu ustavnog poretka. Ova dokumenta daju sasvim drugačiju sliku porodice Meha, njihovih međusobnih odnosa, kao i događaja od kobnog 13. maja.

Tahir Meha je zaista poticao iz porodice sa istorijom pobunjeničke borbe. Takvu tradiciju su baštinile sve porodice Drenice. Ona je, međutim, bila mnogo starija od Balkanskih ratova i uspostavlja srpske vlasti nad Kosovom. Njeni koreni sežu duboko u 19. vek, u vreme kada je u Kosovskom vilajetu vladala anarhija izazvana ubrzanim propadanjem Osmanskog carstva. Od tada, čitava oblast Drenice je bila jedan od centara otpora svakoj vlasti, isprva turskoj, a posle srpskoj i jugoslovenskoj. Glavni zahtev Albanaca iz Drenice je bio povratak feudalnih odnosa, dok su nacionalni ciljevi bili samo maska i opravdanje za anarhiju i pljačku.

Početkom osamdesetih u selu Donje Prekaze su najbrojnije bile četiri porodice: Mehaj (18 kuća), Kodra (25 kuća), Ljuštaku (24 kuće) i Jašari (25 kuća). Brojni pripadnici ovih porodica su se borili na strani kačaka nakon Prvog svetskog rata, i ponovo na strani Šabana Poluže, tokom pobune 1945. godine. Kada je 1998. buknula pobuna OVK, članovi ovih porodica su ponovo bili među predvodnicima. Kontrolu nad Srbicom su zadržali i nakon rata, pa je dugogodišnji gradonačelnik mesta bio jedan od lidera OVK, optuženi za ratne zločine (i u Hagu oslobođeni), Sami Ljuštaku. Smenio ga je 2017. Bekim Jašari, sin Hamze i bratanac Adema Jašarija.

Tahir Meha je rođen za vreme trajanja Drugog svetskog rata, 10. oktobra 1943. godine. Već kao mladić pokazivao je preku prirodu. Sa samo 17 godina (1960), protiv njega je podnesena krivična prijava zbog tuče i nanošenja teških telesnih povreda. Suđenje nikad nije dovedeno do kraja pa je slučaj zastareo. Sledeće, 1961. godine, prekršajno je kažnjen sa 60 dana zatvora, zbog tuče. Nova krivična prijava je protiv njega podignuta 1967. godine, zbog sprečavanja službenog lica u vršenju službene radnje. Slučaj je kasnije odbačen. Sledeće godine podneta je nova prijava, ovaj put zbog pokušaja ubistva. Ni ovaj slučaj nikada nije okončan. Po svedočenju Tahirove supruge Fahrije, Tahir je nožem ranio rođaka, nakon čega je ovaj njega upucao iz puške. Porodice su se izmirile, pa suđenja nije ni bilo. Nova prijava protiv Tahira zbog sprečavanja službenog lica u vršenju službene dužnosti je podnesena 1976. godine. Donesena je prvostepena presuda, ali je drugostepeni sud slučaj vratio na ponovno suđenje. Ono nikada nije održano.

Niz slučajeva svedoči o nasilnoj prirodi Tahira Mehe. Sklonost ka nasilju nije bila samo crta njegove ličnosti, već snažno obelžje života u kraju iz koga je potekao. Albanci često optužuju Srbe za rasizam zbog širenja tvrdnji da su Albanci primitivci ogrezli u nasilju. Nesumnjivo je da takve propagande itekako bilo. Ali, u slučaju porodice Meha i znatnog broja albanskih porodica iz Srbice, tvrdnja je u velikoj meri tačna. O tome svedoče dosijea najbližih Tahirovih rođaka.

Bećir Meha, Tahirov brat, 1959. godine je suđen na dve godine zatvora zbog krivičnog dela udruživanja protiv naroda i države, odnosno zbog učešća u radu jedne ilegalne separatističke grupe. Prekršajno je kažnjavan zbog krađa, suprotstavljanja službenim licima i nanošenja telesnih povreda opasnim sredstvom.

Tahirov stric, Mehmet Meha (1931), 1952. je kažnjen sa godinu dana teškog zatvora zbog jatakovanja, odnosno pružanja skloništa počiniocu krivičnog dela protiv države i naroda. Potom je 1965. osuđen na sedam godina zatvora zbog pomaganja u ubistvu. Prekršajno je kažnjavan 1963. zbog nedozvoljenog nošenja oružja. Mehmetov sin, Zumber Meha (1946), osuđen je 1965. na pet godina zatvora zbog pokušaja ubistva.

U neposrednoj blizini Tahira Mehe živeli su njegovi rođaci Zećir Meha (1940), osuđen 1964. zbog pretnje ubistvom, i Mujo Meha (1940), osuđivan zbog više krađa. Pored navedenih, još 11 pripadnika porodice Meha u Donjem Prekazu je osuđivano zbog ubistava, pokušaja ubistava, jatakovanja, nanošenja teških telesnih povreda, krađa i sličnih krivičnih dela. U evidenciji saveznog SUP-a je bilo ukupno 27 pripadnika porodice Meha.

Podaci pokazuju da je nasilje bilo duboko ukorenjeno u način života u Drenici. U brdovitom kraju koji odvaja kosovsku kotlinu od metohijske, tradicionalni društveni odnosi su opstajali skoro nedirnuti protokom vremena. Čak i u kasnim osamdesetih kanun Leke Dukađinija je imao veću snagu nego zakoni Jugoslavije. Stanovništvo se uporno opiralo svakoj promeni, iako su u Glogovac, susednu opštinu koja se zajedno sa opštinom Srbica nalazi u centru Drenice, tokom perioda komunističke Jugoslavije uložena ogromna sredstva u program feronikla. Naselje je urbanizovano, napravljeni su putevi, škole, ustanove kulture… Ali, okamenjene odnose je bilo nemoguće razbiti. Ni u jednom drugom delu pokrajine Kosova rečenica Ismaila Kadarea da je Albancima „puška nastavak kičmenog stuba“ nije bila istinitija nego u Drenici. Otpor emancipaciji i nasilje kao sredstvo rešavanja sporova bili su način života i ključna determinanta ličnosti mnogih stanovnika ovog zaostalog predela.

Tahir Meha je po mnogo čemu bio arhetipski produkt Drenice. Završio je četiri razreda osnovne škole. Suprotno tvrdnjama albanskih publicista da mu je odlazak u srednju školu bio zabranjen zbog neprijateljske prošlosti njegove porodice, Tahir nikada nije pokazao želju za daljim školovanjem. U stvari, četiri završena razreda je imao samo na papiru, budući da je po svedočenju supruge Šefkije bio nepismen, i da nije umeo čak ni da se potpiše.

Kao ostali članovi šire porodice, živeo je od zemljoradnje. Jedno vreme je proveo radeći u Nemačkoj, gde je uspeo da obezbedi malu ušteđevinu. Sa prvom suprugom, Hirom, 1966. je dobio ćerku Mihriju. Suprugu je ubrzo oterao, jer nije bio zadovoljan njenim ponašanjem u kući, ali je ćerka ostala sa njim. Ponovo se oženio sa Fahrijom (1955) a šest godina kasnije je kući doveo i Hoku (1957), koja je sa njima živela u vanbračnoj zajednici. Sa njima je imao još četiri ćerke. Supruge su svedočile da su odnosi u užoj porodici bili dobri, iako ih je Tahir povremeno tukao. Pravdale su to njegovom plahovitom prirodom, koja ga je često vodila u svađe i tuče. Zbog toga je bio u lošim odnosima sa čitavom rodbinom. Odnosi su bili toliko loši da niti on, niti njegove dve supruge, za deset godina nikome iz šire familije nisu otišli na veselje ili žalost, što je u društvom životu Albanaca imalo veliku važnost. Sa prvim komšijom, stricom Mehmetom, Tahir takođe nije govorio niti je dozvoljavao suprugama da to čine. Animozitet je bio toliki da na dan Tahirovog ubistva, nakon što su preživele pucnjavu i suzavac, Fahrija i Hoka nisu želele da uzmu ni čašu vode u Mehmetovoj kući, iako su bile primorane da u njoj prespavaju. Neprijateljstvo je bilo obostrano, pa je Mehmet nakon smrti Tahira i Nebiha milicajcima rekao da bi rado „napravio banket za njihovu smrt da ga nije stid“.

Tahir je presudom Okružnog suda u Mitrovici 1979. godine osuđen na kaznu zatvora od dva meseca, zbog nedozvoljenog nošenja oružja. Presuda je imala svoju predigru, godinu dana ranije. Tahir i Nebih su ušli u konflikt sa bratom predsednika Skupštine opštine Srbica, Nezira Čitakua (Iz ove porodice je Vljora Čitaku, ambasador Kosova u SAD). Svađa na ulici je prerasla u tuču, nakon koje je Nebih priveden dok je Tahir pobegao. Patrola milicije je otišla na njihovo imanje i izvršila pretres. Pronašli su dva pištolja, za koja Tahir nije imao dozvolu. Besan zbog pretresa, Tahir je psovao i napao milicajce, pa je priveden. U pritvoru ga je teško prebio Hilmi Aliju, milicioner iz Srbice. Šutirajući ga, polomio mu je nekoliko rebara. Sudija za prekršaje je Tahira osudio na 40 dana zatvora, tokom kojih je sve vreme primao terapiju. Opštinski sudija mu je potom odredio kaznu od šest meseci zatvora, zbog nedozvoljenog nošenja oružja. Okružni sud je kaznu smanjio na dva meseca. Tahir je, međutim, smatrao da je kazna preoštra, i da je za nju zaslužan predsednik opštine. Takođe, žalio se da su mu milicajci prilikom pretresa ukrali novac, zbog čega je više puta razgovarao sa službenicima SDB u Mitrovici. Tahir je bio uveren da se prema njemu ne postupa pravedno.

Postupajući po nalogu suda, patrola milicije je 29. januara 1980. u Srbici pokušala da ga privede na odsluženje kazne. Odbio je i zapucao na milicajce. Prema zapisniku, Tahir je pucao prvi. Međutim, uočljivo je da je prvi sa njim u kontakt stupio Hilmi Aliju, sa kojim je imao neraščišćene odnose. Usledila je pucnjava tokom koje je ispaljeno više desetina metaka. Hilmi i još jedan policajac su jurili Tahira, dok su se ostali iz patrole povukli. Iako ranjen u bok, Tahir je uspeo da pobegne. Prema svedočenju brata Bećira, smatrao je da je milicija pokušala da ga ubije.

Od toga dana, živeo je kao odmetnik. Neko vreme se krio u šumi Lauše, oko manastira Devič. Rana mu je gnojila i teško zarastala bez medicinske negde. Milicajci su mu preko rođaka poručivali da se preda, dajući besu da mu se ništa neće dogoditi. Tahir je sve pozive odbijao, odgovarajući da ne veruje nikome iz Srbice, jer su svi oni pod uticajem predsednika opštine. Nudio je da se preda u Beogradu ili Mitrovici, isključivo Srbima.

Pokušaji milicije iz Srbice da uhvate Tahira trajali su do 28. juna 1980. kada je za njim raspisana centralna poternica. Od tada, lokalna milicija ga je ostavila na miru. Od kraja 1980. godine Tahir je sve češće boravio kući. Po svedočenju supruga spavao je uvek obučen, sa pištoljem kraj sebi, i nije verovao čak ni njima da ga neće izdati. Zabranio im je da odlaze u posetu svojim porodicama, kao i da njih posećuju braća i roditelji, što je dovelo do kvarenja odnosa. Višegodišnje loše odnose sa bratom Bećirom je uspeo donekle da izgladi, pa su se njih dvojica povremeno posećivali, ali nije dozvoljavao da to čine i ostali članovi porodice. Vremenom, Tahir je postajao sve slobodni. Kretao se po okolini, obrađivao zemlju i govorio kako mu je milicija oprostila grešku.

Situacija se izmenila 12. maja kada je zamenik komandira stanice milicije u Srbici, Blagoje Šaković, obavestio načelnika Odeljenja unutrašnjih poslova, Zumera Husu, da je od poverljivih civila dobio dojavu da se Tahir već nekoliko dana nalazi kod kuće.

Obaveštenje je odmah upućeno u Prištinu, uz molbu da im se uputi pomoć za izvršenje hapšenja. Iz Srbice su tražili da akciju izvede jedinica saveznog SUP-a, koja je u pokrajinu upućena tokom demonstracija. Žalili su se da je Tahir opasan, i da ne raspolažu opremom potrebnom za izvršenje akcije. Iz pokrajinskog sekretarijata za unutrašnje poslove su im odgovorili da hapšenje ipak treba da izvrše sami. Kao pomoć, upućena su trojica službenika pokrajinskog SUP-a i jednog iz SUP-a u Kosovskoj Mitrovici. Sa sobom su doneli sedam pancirnih košulja, dva reflektora i megafon.

Za izvršenje hapšenja je određeno ukupno 15 milicajaca iz stanice milicije u Srbici, 11 Albanaca i četiri Srbina. Pod okriljem noći neopaženo su došli do Tahirove kuće i opkolili je. Akciju je vodio komandir stanice milicije u Srbici, Sadri Hamiti. Smernice za akciju je izdao načelnik odeljenja, Zumer Hasa. Milicajcima je rekao da se Tahir privede bez upotrebe sile, „jer nije počinio teško krivično delo“. Uputio ih je da mu se obraćaju na srpskom, što je ove začudilo. Objašnjenje je bilo da je Tahir nepoverljiv prema Albancima, pa bi tako mogao da bude popustljiviji. Uputstva o upotrebi oružja, rasporedu tokom akcije niti korišćenju gasnih bombi nije dao.

Na samom početku akcije počinjene su greške koje su dovele do tragičnog ishoda. Milicajci iz Srbice su znali u kojoj se kući Tahir nalazi, i nju su opkolili, ali nisu preduzeli mere da se obezbede ostale zgrade u dometu oružja, niti da se izoluju lica u njima. Kasnije su izjavili da im je rečeno da je Tahir u lošim odnosima sa ocem i bratom, i da ne treba očekivati da mu oni pruže pomoć. Milicija, međutim, punih godinu dana nije ništa preduzimala po pitanju hapšenja Tahira, i nisu znali da je on u međuvremenu izgladio odnose sa bratom. Izostala su jasna naređenja milicajcima šta da rade sa izolovanim osobama, pa se tako dogodilo da je Tahirov otac Nebih sve vreme ostao u maloj, dograđenoj kući, slepljenoj uz Tahirovu. Starac je u jednom trenutku pokušao da izađe napolje, ali mu je rečeno da se vrati unutra. Za to vreme, niko od milicajaca nije proverio da li je naoružan. Takođe, milicija nije izolova ni druga lica u kućama Bećira i Mehmeta Mehaja, a nisu obezbeđene ni brojne prazne građevine u blizini.

Tahir je začuo buku u dvorištu i odmah je shvatio da je opkoljen. Sa njim su se u kući nalazile obe supruge i četvoro dece, starosti od osam meseci do sedam godina. Žene i deca su se nalazili u prizemlju, dok je Tahir bio na spratu kuće. Zahvaljujući uskim prozorima, nalik na puškarnice, na svakoj strani građevine, mogao je dobro da osmotri prostor i prati kretanje milicajaca.

Oko 02.30 časova noću otpočeli su pregovori oko Tahirove predaje. Nestručnost i neorganizovanost milicajaca je bila očigledna. Pregovori su se pretvorili u moljakanje Tahira da se preda, na šta je on odgovarao da se živ neće predati nijednom milicajcu iz Srbice, jer su svi oni pod uticajem predsednika opštine. Prisutni su kasnije izjavljivali da su imali utisak da Tahir želi da se preda, ali da se plaši. Čitav slučaj je i dalje tretiran kao spor, nastao zbog loših ličnih odnosa, pa su pokušavali da pronađu ličnost kojoj će Tahir verovati i predati se na besu. Pred kuću su zato dovedeni predsednik opštinske organizacije SUBNOR-a i jedan Tahirov poznanik, ali mi je ovaj odgovorio da su oni „isuviše mali“. Tražio je da mu dovedu izvesnog Zorana, ili Imera Vocu, službenike Službe državne bezbednosti (SDB) iz Mitrovice, koje je upoznao kada se žalio zbog krađe novca od strane milicajaca iz Srbice tokom pretresa. Jedan od milicajaca je otišao i nekoliko sati kasnije do kuće dovezao Zorana Elezovića, službenika SDB iz Vučitrna. Međutim, Tahir je odgovorio da to nije Zoran koga on zna, pa je zatražio da mu dovedu načelnik SDB u Mitrovici, Faruka Mehmetija. On je bio voljan da dođe, ali je iz pokrajinskog SUP-a naređeno da to ne čini. Do tada, „pregovori“ su trajali već skoro osam sati. Za to vreme milicajci su se slobodno šetali po dvorištu, zapalili su vatru da se ugreju, hranili stoku, dovikivali se sa Tahirom. Uveliko se razdanilo, ali niko nije preduze mere zaštite i onemogućio da neko eventualno zauzme zasedu u obližnjim kućama.

Oko 08.00 časova ujutro konačno je postalo jasno da se Tahir neće predati. O tome je obavešten pokrajinski podsekretar za javnu bezbednost, Bajram Maraj. On je stupio u kontakt sa Slavkom Strikom, komandantom Združenog odreda policije (ZOM) saveznog SUP-a. Odlučeno je da pomoć u hapšenju pruži odeljenje Brigade za specijalna dejstva ZOM-a, pod komandom Franca Kosija. Ova jedinica je tokom prethodnih dana izvela 20 akcija upada i hapšenja, pa su smatrali da će i ovu situaciju rešiti bez većih problema. O akciji je obavešten savezni sekretar za unutrašnje poslove Franjo Hreljević, i njegov zamenik, Rahman Morina. Hreljević je bio nezadovoljan zbog angažovanja savezne policije na hapšenju, ali je rekao da se akcija nastavi kada je već započeta.

Odeljenje pod komandom Franca Kosija je stiglo u Donje Prekaze oko 10.30 časova. Imali su uputstva da ni po koju cenu ne ugroze civile, i da Tahira uhapse koristeći „taktičko-tehničke metode“, a po potrebi i hemijska sredstva, bez upotrebe vatrenog oružja. Među deset specijalaca su bila dvojica hemičara, jedan snajperista i sedmorica određenih za upad u objekat. Bili su opremljeni heklerima i pancirnim košuljama. Sa njima je bio i lekar pokrajinskog SUP-a, Saša Dobričanin.

Načelnik odeljenja milicije iz Srbice je Kosija uputio u detalje situacije. Pokazao mu je raspored objekata i rekao da je Tahir naoružan, da sa sobom ima pištolj i možda automatsku pušku. Saopštio je i da su svi okolni objekti pretreseni a lica izolovana. Iz izveštaja je nejasno da li mu je uopšte pomenuto da se Tahirov otac, Nebih, nalazi u maloj zgradi dograđenoj do kuće. Ukoliko jeste, rečeno je da od njega ne preti opasnost. Takođe, Kosija niko nije obavestio o karakteru sredini u kojoj su se nalazili i činjenici da je veliki deo stanovnika Donjeg Prekaza sa neprijateljstvom gledao na dolazak savezne milicije.

Neprofesionalnost i neorganizovanost milicajaca iz Srbice je bila očigledna, ali je Kosi, samouvereno, smatrao da će akcija svejedno biti uspešno izvedena. Čak je komentarisao da su ovakve situacije „njegova specijalnost“, da je akcija „školski primer“ i da će njegovim ljudima dobro doći malo vežbe. Brzo je napravio plan upada. Odredio je dvojicu hemičara da ubace granate sa suzavcem na sprat gde se krio Meha, dok je sam predvodio jednu grupu od četiri specijalaca koja je uz pomoć improvizovanih lestvi trebalo da kroz prozor upadne kod Tahira u sobu. Druga grupa od tri milicajca je trebalo da na isti način upadne na drugi prozor, sa iste strane kuće. Milicajcima iz Srbice je rečeno da se povuku i ne smetaju. Nikakva druga naređenja nisu dobili.

Akcija je počela ispaljivanjem granata sa suzavcem prema prostoriji u kojoj se nalazio Tahir. Jedna je ubačena, ali je nekoliko udarilo u okvire uskih prozora i palo u dvorište. Dim se brzo širio, pa su milicajci iz Srbice, koji su se nalazili u blizini, razbežali. Istog trenutka, počela je pucnjava.

Prva grupa specijalaca, predvođena Kosijem, uspela je da prisloni improvizovane lestve i počne sa penjanjem. Drugi su imali problema sa lestvama, pa nisu na vreme ni pokušali upad. Čim je začio ispaljivanje granata sa hemijskim sredstvom Tahir se pojavio na proziru i zapucao. Pogodio je milicajca iz Srbice, Muhameta Selmanaja, koji je neoprezno stajao van zaklona, na direktnoj liniji vatre. Istovremeno, pripadnik specijalne jedinice, Vojo Tubić, koji je pokušao da se popne na sprat, pada pogođen sa više metaka.

U trenutku kada je pucnjava otpočela Nebih Meha je video kako se dvojica milicajaca kreću pored dograđene zgrade u kojoj se nalazio. Pucao je kroz prozor i ranio Pejović Milanka u ruku. Drugi milicajac, Vlado Stjepanović, na pucnje je odgovorio tako što je ubacio bombu sa suzavcem kroz prozor prostorije. Odmah zatim je pao, pogođen u glavu.

Suzavac je naterao Nebiha Mehu da izađe iz kuće. Pokušao je da puca u pripadnika specijalne jedinice, Radivoja Radivojevića, ali je ovaj bio brzi. Ispalio je rafal, izrešetao pušku u rukama Nebiha i ranio ga u rame. Jedan od metaka je pogodio petnaestogodišnju Mihriju Mehaj, najstariju Tahirovu ćerku, koja je spavala u dograđenoj kući sa dedom Nebihom. Niko od milicajaca nije znao da se ona tu nalazi, niti da je ranjena.

U haosu koji je nastao milicajci iz specijalne jedinice su pokušavali da izvrše zadatak. Uspeli su da ubace nekoliko granata sa suzavcem na sprat, gde se Tahir nalazio, ali ih je naizmenična pucnjava naterala da potraže zaklon. Krijući se iz jadne ograde, Boško Palija je teško ranjen u nogu. Tahir je nastavio da puca. Pogodio je i ubio jednog od dvojice milicajaca zaduženih za ubacivanje hemijskih sredstava u kuću, Samira Hasanovića, dok je ovaj pokušavao da ubaci još jednu granatu kroz prozor. O stepenu haosa koji je nastao svedoči potez Franca Kosija, koji je u jednom trenutku morao da podigne šlem na hekleru, iznad zaklona, kako bi ocenio odakle dolaze pucnji.

Za to vreme Tahirova kuća se potpuno ispunila dimom. Vrata su se otvorila i napolje su istrčale dve Tahirove žene i troje dece. Najmlađa ćerka, Salja Mehaj, osmomesečna beba, ostala je u kolevci u jaslama. Dok su policajci prihvatali žene i decu, ranjeni Nebih je ušao u kuću i za sobom zatvorio vrata. Nešto kasnije, u dvorištu se pojavila Mihrija Mehaj, ranjena u kuk. Milicajci su je prihvatili i odveli u bolnicu u Srbici.

Kada su milicajci konačno uspeli da se pregrupišu prebrojali su trojicu mrtvih pripadnika specijalne jedinice, jednog mrtvog milicajca SUP-a u Srbici i dvojicu ranjenih specijalaca. Akcija je obustavljena. O gubicima su odmah obavešteni pokrajinski sekretar za unutrašnje poslove, Mustafa Seferdini, i savezni, Herljević. Potom su obavešteni i predsednik Pokrajinskog komiteta Saveza komunista Kosova, Veli Deva, i predsednik Predsedništva SAP Kosova, Džavid Nimani. Dogovoreno je da na lice mesta helikopterom odlete komandant Združenog odreda, Strika, i pokrajinski podsekretar za javnu bezbednost, Maraj.

Odlučeno je da se jačim snagama blokira čitavo mesto. Iz Mitrovice je prebačeno 30 pripadnika ZOM-a. Pojačanje je upućeno i iz Prištine, odakle je stiglo šest pripadnika specijalne jedinice pokrajinske milicije. Zatraženo je da iz Srbice dođe još milicionera, kako bi se blokirala okolina imanja Mehajevih. Teritorijalna odbrana Srbice je dobila naređenje da blokira širi prostor mahale. Herljević je zahtevao da u nastavku akcije ne bude nijedne žrtve iz redova snaga bezbednosti. Tražio je da odmetnici budu likvidirani. Rekao je da se kuća sruši ako treba, bez obzira što se unutra nalazi dete, ali da više nijedan milicajac ne sme stradati. Pokrajinski sekretar za unutrašnje poslove Seferdini je upozoravao da akciju završe pre noći, jer rizikuju da budu napadnuti sa svih strana. Komandant ZOM-a, Slavko Strika, kasnije je svedočio da je tada prvi put čuo u kakvoj se sredini nalaze.

Nova akcija je otpočela u sumrak. Odlučeno je da se upad u kuću pripremi uz pomoć dva oklopna transportera, „TAB“-a. Iz njih su u kuću ubačene nove granate sa suzavcem. Potom je iz teških mitraljeza na transporteru pucano prema otvorima kuće. Kosi je želeo da ukoliko je ikako moguće sačuva život deteta u prizemlju, pa je pucao samo po spratu kuće. Građevina je oštećena ali većih pukotina i dalje nije bilo. Tahir je i dalje povremeno odgovarao na vatru, pa je čak na jedan transporter bacio bombu. Kosi je nakon toga prema spratu kuće bacio dve ručne bombe. Jednu je uspeo da ubaci u kuću.

Kada su ostali bez drugih opcija, Kosi i Strika su odlučili da transporterom sruše vrata i zid kuće, i tako prodru u građevinu. Za volanom vozila je bio Kosi. Kada je probio zid, kroz prašinu i šut, Tahir je izleteo i počeo da beži ka mraku. Na udaljenosti od 48 metara od kuće naišao je na zasedu. Ubijen je iz automatske puške.

Milicajci su potom ušli u kuću. Prilikom upada, u oko je ranjen milicajac iz specijalne jedinice pokrajinskog SUP-a, Jovan Milačić. Nebiha Mehu su zatekli u sedećem položaju. Davao je znake života, pa je likvidiran. U dnu prostorije, u jaslama, pronađena je nepovređena beba Salja.

Kakav je bio konačni bilans akcije? Tahir Mehaj je ubio Muhameta Selmanaja, milicajca iz Srbice, i Saliha Hasanovića, iz specijalne jedinice Združenog odreda milicije. Nebih Meha je ranio Vlada Stjepanovića, iz specijalne jedinice. Smrt Voja Tubić i Milenka Pejovića, kao i ranjavanje Boška Palije, ostaju misterija. Izveštaj dostavljen Saveznom savetu za zaštitu ustavnog poretka navodi da su ubijeni od strane nepoznatih napadača. Rekonstrukcijom događaja je zaključeno da su se sva trojica nalazila van linije nišanjenja oružja sa kojim su raspolagali Tahir i Nebih. U telu Voja Tubića su pronađena zrna tri različita kalibra. Međutim, iz izjava učesnika događaja se stiče utisak da su možda svi ubijeni i ranjeni od strane Tahira i Nebiha. Da li je izveštaj tako napisan da zamaskira velike propuste koji su načinjeni, nemoguće je reći.

Tokom narednih dana saslušano je 21 lice. Izvršen je temeljan pretres kuća u okolini. Pretraženo je pet kuća u mahali Mehaj, i tri kuće u selu Vrbovec, u opštini Glogovac. Na jednoj od zgrada nedaleko od Tahirove kuće, tkz. ambaru, uočeno je da su tokom okršaja bili podignuti crepovi na krovu, i da se odatle savršeno videlo poprište akcije. Pre pretresa, neko je crepove vratio. Da li je to bilo mesto sa koga je pucao još neko osim Tahira i Nebiha ostalo je neutvrđeno. Tahirov stric, Mehmet, i brat Bećir su privedeni, ali su posle tri dana pušteni. Smrt trojice i ranjavanje jednog policajca, prema izveštaju, ostala je nerasvetljena.

Izveštaj, međutim, potpuno razotkriva druge delove legende o Tahiru Mehi. Suprotno mnogo puta ponovljenoj tvrdnji od strane Albanaca, angažovanja jedinica JNA nije bilo. Nakon ubistva milicajaca nekoliko desetina pripadnika Teritorijalne odbrane iz Srbice je učestvovao u blokadi šireg prostora mahale. Ali, nijedan vojnik JNA toga dana se nije nalazio u Donjem Prekazu. Takođe, nije bilo upotrebe tenkova, već su u drugom delu akcije korišćena tri oklopna transportera ZOM-a, kako bi se u kuću ubacila hemijska sredstva. Helikopteri koji se takođe pominju korišćeni su za transport ranjenika i prebacivanje ljudstva nakon neuspeha prve akcije.

Pogrešna je i tvrdnja o desetinama mrtvih milicajaca koje su navodno ubili Tahir i Nebih. U akciji su stradala četiri policajca i ranjena tri. Poverljiv karakter izveštaja u kome su ovo navodi, koji je dostavljen samo malom broju ljudi u najvišim bezbednosnim telima države, pokazuje da nije bilo nikakvog zataškavanja. Imena poginulih i ranjenih milicajaca su objavljena, a u decembru 1981. savezni sekretar za unutrašnje poslove, Franjo Herljević, dodelio je odlikovanja porodicama petorice milicajaca stradalih na Kosovu tokom 1981. godine. Četvorica su ubijena u Donjem Prekazu, dok je peti, Ibrahim Abazi, stradao 2. aprila u Prištini, tokom demonstracija Albanaca.

Dokumentacija slučaja pokazuje da je čitava legenda o pištolju Azema Bejte potpuno izmišljena. Prilikom pretresa Tahirovog i Nebihovog imanja 1978. godine policija je oduzela dva pištolja. U pitanju su bili „Valter“ kal. 9 milimetara i CZ kal. 7.65 milimetara. Proizvodnja oba pištolja je započela decenijama nakon ubistva Azema Bejte 1924. godine, pa oružje nije moglo pripadati njemu. Pištolj iz koga je Tahir pucao na milicajce tokom akcije hapšenja je bila tkz. „duga devetka“, čija proizvodnja je takođe započela tek nakon Drugog svetskog rata, tokom šezdesetih godina.

Izveštaj jasno pokazuje da je do čitavog slučaja došlo zbog nasilne Tahirove prirode i lične razmirice između njega i porodice predsednika opštine. Dosijei Tahira i Nebiha Mehe pokazuju da njih dvojica nisu održavali nikakve veze sa albanskim separatističkim pokretom u čitavom periodu nakon Drugog svetskog rata. U evidenciji SDB su se nalazila petorica daljih rođaka porodice. Takođe, Tahirova tetka je bila udata za Ahmeta Kastratija (Polužu), sina Šabana Poluže. Ali, sam Tahir ni na koji način nije bio povezan sa nacionalnim pokretom. Za vreme akcije hapšenja nijednom nije pomenuo položaj Kosova u Jugoslaviji, aprilske demonstracije niti je izneo bilo kakav zahtev sa nacionalnom tematikom. Suprotno ustaljenim tvrdnjama , tokom događaja od 13. maja Tahir nije pokazivao nikakvo neprijateljstvo prema Srbima. Upravo suprotno, zahtevao je da se preda Zoranu, Srbinu, službeniku SDB iz Mitrovice, ili da mu omoguće da se preda u Beogradu. Tokom meseci koji su prethodili slučaju Tahir je više puta poručivao lokalnim milicajcima da se živ neće predati Albancu. Zbog toga je čak naređeno da mu se tokom pregovora oko predaje policajci iz Srbice, većinom Albanci, obraćaju na srpskom, a ne albanskom. Sve navedeno upućuje da u čitavom slučaju nije bilo nacionalne dimenzije, niti je Tahir Meha uopšte bio zainteresovan za nacionalno pitanje Albanaca.

Konačno, dokumenta pokazuju da se navodna zakletva porodice Jašari nad grobovima Tahira i Nebiha Mehaja, da će nastaviti njihovu borbu protiv Srba, nije dogodila. Prema svedočenju više članova porodice Mehaj, Tahir i Nebih su sahranjeni dva dana nakon što su ubijeni. Prisustvovalo je oko 30 Albanaca, većinom rodbine. Među spiskovima prisutnih nigde se ne pominju imena Šabana, Hamze i Adema Jašarija.

Mit izgrađen nad smrti Tahira i Nebiha Mehe danas je postao deo identiteta Albanaca sa Kosova i jedan od ugaonog kamenja u temeljima kosovske nezavisnosti. Činjenice govore da je sadržina mita legendarna, i da su stvarni događaji bili potpuno suprotni kasnije formiranom narativu. Tahir Meha nije bio albanski nacionalista ubijen od strane srpskih agresora zbog njegove borbe za nezavisnost. Bio je sin zaostalog, brutalnog podneblja, koga su to podneblje i njegovi okamenjeni običaji ubili. Savezna milicija je bila samo slučajni egzekutor. U Donjem Prekazu je 13. maja 1981. nestalo šest ljudskih života. Nijedan nije morao.

*Zabranjeno je svako komercijalno korišćenje delova teksta, ili teksta u celini, bez dozvole autora. Svi tekstovi objavljeni na sajtu su velikim delom napisani na osnovu dokumentacije koja se nalazi u posedu autora. Svako neovlašćeno korišćenje biće predmet tužbe.