Prvi veliki kosovski „slučaj“ – ubistvo Danila Milinčića 1982. godine

Razvoj kosovskog pitanja nakon demonstracija Albanaca na Kosovu 1981. tekao je od slučaja do slučaja. Oni najznačajniji obeležili su po jednu etapu kosovske krize. Prvi veliki kosovski slučaj je bilo ubistvo Danila Milinčića 1982. godine.

Poslednju deceniju postojanja SFR Jugoslavije je obeležio fenomen tkz. slučajeva. Među terminima koji se danas u medijima koriste najpribližnije značenje slučaju ima reč afera. Ipak, suština slučaja i afere, u značenju koje se danas podrazumeva, donekle se razlikuje. Slučajeve je moguće razumeti jedino u kontekstu specifičnih okolnosti u SFRJ tokom osamdesetih, kada je u državi teško pogođenoj isprva ekonomskom, a posle i svim drugim oblicima krize, došlo do rapidnog raspada ideološkog, političkog i društvenog sistema.

Najjednostavnija definicija slučajeva bi bila da su to događaji na čijem primeru su razotkrivani problemi posustalog jugoslovenskog sistema. U vremenu kada je režim gubio kontrolu nad štampom, oni su sticali ogroman publicitet, vrlo brzo su nadrastali svoju suštinu i postajali društveno-političko pitanje sa dugoročnim posledicama.

Prvi veliki kosovski slučaj je otpočeo 2. juna 1982. godine. Toga dana, u selu Samodreži, kraj Vučitrna, ubijen je Danilo Milinčić. Ubio ga je komšija, Muhamed Muja Ferati, na njivi nedaleko od porodične kuće. Posle kraće prepirke Muja i trojica maloletnika napali su Danila i bacili ga na zemlju. Zvuke tuče je čula Danilova majka, Danica. Dotrčala je do njive i pokušala da zaštiti sina. Nije uspela. Muja je iz pištolja upucao Danila. Pogodio ga je pravo u srce. Majku Danicu je ranio u ruku.

Danilo je imao 22 godine. Nekoliko meseci ranije se vratio sa odsluženja vojnog roka. Završio je srednju hemijsku školu, tokom koje je upoznao pet godinu stariju Radmilu, iz sela Skulanevo, kod Lipljana, dok je ona radila kao učiteljica u osnovnoj školi u Samodreži. Imali su dve i po godine staru ćerku, Ivanu, dok se sin, Ivan, rodio dva meseca nakon što mu je otac ubijen. Malo pre ubistva Danilo i Radmila su odlučili da se osamostale, pa su započeli sa gradnjom kuće nedaleko od mesta na kome je Danilo ubijen. Bavili su se zemljoradnjom, a imali su i nešto stoke. Pored majke Danice, Danilo je imao starijeg brata, Miroslava, i mlađeg, Pavla, još maloletnog mladića. Milinčići su bili bogata porodica, a imanjem je nakon smrti supruga upravljala Danica, uz pomoć starijeg sina. Pored njih, u Samodreži su bile još samo dve nealbanske porodice, jedna srpska i jedna romska.

Muhamed Muja Ferati

Muhamed Ferati je u trenutku kada je izvršio ubistvo imao 48 godina. Bio je prevremeno penzionisani radnik „Trepče“. Njegova porodica se u zaseok Zagorje doselila iz sela Bajgore, kod Mitrovice, u oblasti Šalje. Rođačkim vezama su bili povezani sa saradnikom nacista i borcem protiv jugoslovenske vlasti, Ukšinom Kovačicom. Porodična zadruga u kojoj su živeli je bila velika. Muhamed je sa suprugom Fetijom imao osmoro dece, pet sinova i tri kćerke. Živeli su zajedno sa Muhamedovom majkom i porodicama njegovog brata i sestre. U trenutku kada je izvršio ubistvo, sa Muhamedom su bili jedan od njegovih sinova i dva sestrića.
Postoje dve verzije o razlogu zbog kojeg je došlo do sukoba između Danila i Muje. Štampa je izveštavala o svađi zbog puta. Do porodice je dospela priča da je problem nastao zbog stoke koju je Muja vezao na Danilovoj livadi. Šta god da je bio razlog, izbila je svađa na njivi nedaleko od crkve Samodreže, u kojoj se po predanju pričestila vojska kneza Lazara u noći pred boj na Kosovu. Nakon kraće prepirke i tuče, konflikt je okončan ubistvom.

U nedeljama posle ubistva čule su se brojne teorije o postojanju dubljih motiva. Do danas, sve su ostale samo teorije. Između Milinčića i Feratijevih nije postojala „zla krv“, niti je Danilovoj porodici bilo poznato da su ranije dolazili u sukob. Komšijske svađe, pa i tuče, zbog poljskih šteta bile su česte na Kosovu. Ubistva su se, ipak, retko događala. Činjenica da je Muja pucao u Danila dok je ovaj ležao na zemlji, i to u grudi, sa namerom da ga ubije, podstakla je mnoge spekulacije.

U trenutku kada je došlo do svađe i tuče između Danila i Muje samo je majka Danica čula da se nešto događa. Danilov brat, Miroslav, takođe je obrađivao zemlju na obližnjoj njivi, ali nije čuo zvuke meteža. Isti je bio slučaj i sa suprugom Radmilom, koja je neposredno nakon ubistva došla na njivu da potraži Danila i pronašla njegovo telo kako leži na zemlji. Danica je u tom trenutku bila otišla da potraži pomoć, pa je Radmila isprva pomislila da se Danilo pravi mrtav u igri sa ćerkom, kao što je imao običaj.

Ubrzo nakon što je usmrtio Danila, Muja se sa puškom sklonio u obližnju pećinu. Kada je policija pokušala da ga uhapsi, pretio je da će pucati na njih i da će se ubiti. Tek na nagovor sestre, i uz obećanje da mu se ništa neće dogoditi, odlučio je da se preda. Potom je na njivi obavljen uviđaj. O tome kako je izgledao svedoči podatak da je autopsija nad Danilovim telom izvršena na mestu gde je ubijen, dok mu je brat Miroslav držao glavu u krilu. Okolnosti slučaja su izgledale jasne: Danilova majka Danica je bila očevidac, a ni Mujo nije poricao da je ubio Danila, mada je tvrdio da se to dogodilo u samoodbrani.

Nekadašnji izgled crkve sv. Petra u Samodreži

Vesti o ubistvu su dospele do štampe dva dana kasnije. Prvi tekstovi su dosta verno preneli poznate činjenice. Izveštaje su, međutim, pratile reči Danilove majke Danice, koja je izjavila da joj je prilikom ubistva Muja rekao: „Ovo je naše, a na srpsko. Imam desetoro dece, oni će ovo naslediti.“ Tom rečenicom otpočeo je slučaj Milinčić, praktično odmah nadrastajući svoju suštinu.

Tokom prethodnih deceniju i po politika koju je pokrajinsko rukovodstvo vodilo na prostoru SAP Kosova stvorila je sistem diskriminacije. Srbi su se osećali kao građani drugog reda. Međutim, slučajeva međunacionalnog nasilja, posebno ubistava, nije bilo puno. U periodu od 1971. do 1981. dogodilo se ukupno 15 ubistava u kojima je počinilac bio Albanac a žrtva Srbin, i sedam u kojima je počinilac bio Srbin a žrtva Albanac. Broj je nizak, kada se uzme u obzir da se u ovom periodu svake godine na prostoru SAP Kosova događalo između 60 i 75 ubistava. Nijedno od ovih ubistava nije bilo isključivo nacionalno motivisano (a mnoga nisu bila uopšte). Ali, u nekim je nacionalna komponenta igrala važnu ulogu. Tako su npr. 22. jula 1976, u selu Repa, Hašim Ljatifi, učitelj, i njegov sin Tafilj, učenik trećeg razreda gimnazije, ubili Bogdana Mladenovića. Povod je bila svađa oko poljske štete koju je napravila stoka Ljatifijevih. Dve porodice su godinama bila u svađi. Međutim, ubistvo je imalo i drugu dimenziju. Sve srpske porodice iz sela Repa su dugo godina trpele pritisak i, jedna za drugom, njih osam se iselilo. Mladenovići su ostali poslednji, iako su već bili kupili kuću u Kuršumliji. Nakon što se ubistvo dogodilo Hašim je isprva osuđen na smrtnu kaznu, koja je potom promenjena u 20 godina zatvora. Tafilj je osuđen na 7 godina maloletničkog zatvora. Nakon žalbenog postupka, sud je oslobodio Hašima i Tafilja. Ubica je čak postavljen za učitelja u školi u selu Palatina, odakle je potom izbačen jer je maltretirao srpsku decu. Novo zaposlenje mu je pronađeno u mesnoj kancelariji u selu Krmpineji.

O ovom, i niz drugih slučajeva nasilja koji su se događali pre leta 1981, štampa nije izveštavala. Srpsko partijsko rukovodstvo se u federaciji nalazilo u podređenom položaju. Beogradska štampa nije imala dozvolu da piše o problemima na prostoru SAP Kosova jer bi to bilo protumačeno kao mešanje u unutrašnje stvari druge federalne jedinice. Politička realnost je prihvatana, ali se o problemima Srba šaputalo, što je dovodilo do taloženja potmulog nezadovoljstva.

Demonstracije Albanaca u martu i aprilu 1981. su dovele do promene u ravnoteži političkih snaga. Rukovodstvo Saveza komunista Srbije je videlo priliku za političku ofanzivu i otvaranje pitanja ustavnih odnosa u Srbiji, što je za funkcionere iz Srbije još od početka sedamdesetih bilo najvažnije političko pitanje.

Političku ofanzivu srpskog rukovodstva skoro odmah je pratila promena u pisanju štampe. Vrlo brzo su se iskristalisale dve teme koje su postale centralna mesta izveštavanje srpske štampe o kosovskoj krizi do kraja osamdesetih: iseljavanje Srba, i pritisci sa kojima se oni suočavaju u pokrajini.

Ton izveštavanja je u najvećoj meri bio odmeren. Mahom su to bili jednostavni izveštaji, pogotovu u dnevnim novinama. Ali, za razliku od perioda pre aprila 1981, kada se problemi na Kosovu nisu pominjali, sada je bilo uočljivo da se oni prate sa velikom revnošću. Novinari, naučeni da pišu do granice dozvoljenog, uspevali su da kroz na izgled „suve“ izveštaje provuku poruku da Srbi na Kosovu trpe diskriminaciju, pritiske i fizičko nasilje. Posmatrajući izveštavanje štampe sa decenijama dugom distancom, lako je videti da je kod znatnog broja novinara postojalo nezadovoljstvo, često dugo taloženo, koje je samo čekalo popuštanje cenzure pa da se izlije na papir.

Ubrzo nakon pojave prvih izveštaja o situaciji na Kosovu srpsko rukovodstvo se suočila sa kritikama funkcionera iz drugih republika i sa Kosova. Zbog toga su morali da se obavežu da će štampu držati pod kontrolom i da neće dozvoli da se u izveštavanju o Kosovu izgubi „granica između kritike i kritizerstva“. U novim društvenim okolnostima, nakon smrti Tita i u uslovima sveprisutne krize, takvo obećanje je bilo mnogo lakše dati nego održati.

Kosovsko pitanje je ubrzo nakon demonstracija postalo prvorazredno političko pitanje ali je pod uticajem ranijeg izveštavanja o Kosovu bilo potrebno da prođe nekoliko meseci da javnost u Srbiji uvidi dubinu problema u pokrajini. Krajem 1981, nakon usvajanja Platforme za Kosovo Centralnog komiteta (CK) SKJ, vladalo je uverenje da će kosovska kriza biti uspešno razrešena. Početkom 1982. međunacionalna situacija je bila mirna, kako na Kosovu, tako i u ostatku Srbije.
Sredinom godine atmosfera je počela da se menja. Za to je bilo više razloga. Već punih godinu dana štampa je uporno izveštavala o trajanju iseljavanja Srba sa Kosova, koje se nije smanjivalo. Rukovodstva Srbije i Kosova su ušla u politički spor oko tumačenja uzroka iseljavanja, što se neminovno odražavalo na građane, pa su Srbi iz centralne Srbije polako postajali uvereni da pokrajinsko rukovodstvo problem želi da gurne pod tepih.

Takođe, štampa je redovno izveštavala o napadima na Srbe i njihovu imovinu na prostoru SAP Kosova. Od oktobra 1981. pa do aprila 1982. dogodilo se ukupno 26 takvih napada. Međutim, nakon novih pokušaja demonstracija Albanaca tokom marta i početkom aprila, u naredna tri meseca došlo je do 50 novih napada.
Konačno, postojao je i jedan posredni razlog za promenu u opštoj atmosferi u Srbiji. U proleće 1982. je postalo jasno da od inicijative republičkog rukovodstva za redefinisanje ustavnih odnosa republike Srbije i njenih pokrajina neće biti ništa. Ali, spor više nije bio samo ograničen na zatvorene sastanke uskog kruga rukovodilaca. Tokom 18. sednice CK SK Srbije, 24. decembra 1981, 80 govornika, najviših republičkih i saveznih funkcionera iz Srbije, pred televizijskim kamerama je govorilo o problemima u odnosima Srbije sa pokrajinama. Situaciju na Kosovu su direktno povezali sa ovim problemima. Kada je inicijativa za promenu ustavnih odnosa odbijena na saveznom nivou, građani Srbije su to doživeli kao znak da ne postoji volja da se problemi u pokrajini reše.

Sva tri navedena razloga dovela su do nastanka zapaljive atmosfere u srpskoj javnosti na početku juna 1982. godine. Ubistvo Danila Milinčića je bila iskra koja je zapalila plamen.

Grob Danila Milinčića, kraj crkve sv. Petra u Samodreži

Izveštaji štampe i posebno reči Danilove majke Danice da je Muja, u trenutku dok je pucao, izgovorio „Ovo je naše, a ne srpsko“, doveli su do snažnih reakcija. Na Danilovu sahranu je došlo između 7.000 i 10.000 ljudi. U srpskim selima u Metohiji i nekim delovima Kosova ljudi su počinjali da se samoorganizuju, da zajednički čuvaju letinu i postavljaju seoske straže tokom noći.

Danica Milinčić se pojavila na TV Beograd i sa zavijenom rukom, potresnim rečima, govorila o ubistvu sina i sopstvenom ranjavanju. Za samo nekoliko dana Danilova sudbina je postala simbol sudbine svih Srba na Kosovu. Kroz priču o njegovom stradanju trebalo je ispričati priču o svim problemima sa kojima su se Srbi u pokrajini suočavali tokom prethodne decenije i po. Ubistvo je od prvog dana neraskidivo povezano sa problemom međunacionalnih odnosa na Kosovu, iako nije bilo konkretnih dokaza da je postojala nacionalna motivisanost dela.

Iz dana u dan štampa je pratila sudbinu porodice Milinčić. Danilova supruga i braća su se držali po strani. Najveću pažnju medija je dobila majka Danica. Često je davala izjave koje su imale zapaljivi efekat. Zbog toga je bila zanimljiva novinarima. Izveštavano je o njenoj odluci da napusti Kosovo i ostavi veliko imanje. Nazivana je modernom majkom Jugovića. Tek na nagovor Branka Pešića, predsednika Skupštine SR Srbije, odlučila je da ostane, što su mediji preneli kao važnu vest i veliku pobedu.

Štampa je, takođe, veliku pažnju posvetila reakcijama Albanaca na ubistvo. Deo komšijskih porodica je odlučio da bojkotuje porodicu Ferati, što je u tradicionalnom društvu Albanaca sa Kosova bila najteža moguća kazna. Politika je izveštavala da su mnoge komšije, Albanci, plačući dolazili u zgradu komiteta i izražavali žaljenje zbog svega što se dogodilo. Međutim, Novosti 8, koje su važile za list sklon senzacionalizmu, izvestile su kako je bilo i drugačijih reakcija među Albancima, da su čak pojedinci slavili i pretili Milinčićima da ih neće ostaviti na miru dok ih ne isele.

Zbog velikog publiciteta koji je slučaj dobio pokrajinskim vlastima je bilo važno da ga što pre okončaju. Suđenje je održano pred Okružnim sudom u Mitrovici, tokom avgusta 1982. godine. Da bi se izbeglo nezadovoljstvo Albanaca zbog eventualne oštre presude vođeno je računa da svi uključeni u proces budu Albanci. Pred sudijom Ismetom Emrom slučaj protiv Feratija je vodio okružni tužilac Kaplan Buruti. Optuženog je zastupao advokat Bajram Keljmendi. Proces je okončan presudom kojom je Muhamed Ferati osuđen na smrt zbog „ubistva iz niskih pobuda, na bezobziran i nasilnički način”. Presuđeno je da zločin nije bio nacionalno motivisan. Politika Ekspres, još jedan list čije je pisanje tokom osamdesetih bilo obeleženo senzacionalizmom, izvestila je da je porodica Milinčić dobila pretnje od Muhamedovih rođaka da će pasti još krvi ukoliko kazna bude izvršena.

Danica Milinčić se zaista plašila da bi izvršenje smrtne kazne moglo da podstakne rođake Muhameda Feratija na krvnu osvetu, pa je odlazila u Savez komunista i tražila da se kazna ne izvrši. Advokat osuđenog je podneo žalbe svim nadležnim višim sudskim instancama, ali su one redom odbijene. Farati je izvršenje kazne čekao u zatvoru u Mitrovici. Nakon što je Predsedništvo SFRJ odbilo pomilovanje, smrtna kazna je izvršena streljanjem, sredinom aprila 1984. godine. Bila je to poslednja smrtna kazna ikada izvršena na teritoriji SAP Kosova.

Na prvi pogled, slučaj je okončan brzo i efikasno. U stvari, cilj pokrajinskog rukovodstva je bio da se slučaj što pre „skine s dnevnog reda“. Suđenje je pripremljeno na brzinu, motiv ubistva nije rasvetljen, a sam proces, koji je završen za nepune dve nedelje, vođen je isključivo na albanskom, pa porodica ubijenog nije mogla da prati suđenje.

Smrtna kazna Muhamedu Feratiju, baš kao i dugogodišnje kazne zatvora koje su od leta 1981. presuđivane otkrivenim pripadnicima separatističkog pokreta, trebali su da pokažu odgovornost rukovodstva u pokrajini da se odlučno pozabavi sa problemima i usmeri pažnju javnosti na drugu stranu. Ali, i pored brzog suđenja i najteže kazne izrečene ubici, slučaj je imao dalekosežne posledice.

Vesti o ubistvu i izjave Danilove majke uzburkali su javnost u centralnoj Srbiji. U više velikih preduzeća, sa po nekoliko hiljada zaposlenih (LMK, IMT, IMR i dr.) organizovani su zborovi sa kojih su radnici tražili informacije o stvarnom stanju na Kosovu i postavljali pitanja o bezbednosti Srba. Zahtevali su da skupovima prisustvuju najodgovorniji ljudi u republici, kako bi dobili prave odgovore. Do burnih reagovanja režimu posebno važnih radnika došlo je u Beogradu, Vrnjačkoj Banji, Gornjem Milanovcu, Mašinskoj industriji Niš, Zavodima „Crvena Zastava“ u Kragujevcu…

Pored upečatljivih naslova, koji su podsticali snažne emocije čitalaca, novi momenat u izveštavanju štampe su bile neproverene ili izmišljene tvrdnje. Najupečatljiviji primer je bila tvrdnja da su Danilovog oca, Slavoljuba, takođe ubili Albanci. Informacija je izazvala brojne komentare i uzbuđenje građana, pa je morala da reaguje Opštinska konferencija Socijalističkog saveza Vučitrna i izda saopštenje u kojem je rečeno da je za ubistvo Slavoljuba odgovoran njegov tast, i da je za to delo osuđen na devet godina zatvora.

Ubistvo Danilovog oca ipak nije bilo potpuno bez značaja za slučaj. Naime, Slavoljub Milinčić je ubijen 1968. godine. Ubistvu su prethodili loši odnosi sa suprugom Danicom. Na suđenju, za ubistvo je osuđen Daničin otac Aleksa Mihajlović, međutim, po svoj prilici, on je bio naručilac ali ne i izvršilac ubistva. Slavoljub nije bio omiljen u selu. Kao jedan od najbogatijih ljudi u okolni i prek čovek, dolazio je u sukob sa većinskim Albancima. Radio je kao šumar i često se grubo odnosio prema šumokradicama, mahom Albancima. Jedna od teorija o kojima se govorilo nakon njegovog ubistva je bila da je Aleksa u stvari platio nekom od Albanaca da ga ubiju. Na suđenju je potom izjavio da ne sme da otkrije imena ubica, što su mnogi protumačili kao strah od osvete.

Kada je Danilo ubijen, mnogi su se setili Slavoljubovog ubistva. Govorkalo se o različitim teorijama, pa čak i onoj da je Muhamed Ferati učestvovao u ubistvu, i da tu možda treba tražiti motiv Danilovog ubistva, jer je ovaj počeo da se raspituje o prošlosti. Da li je u glasinama bilo zrnce istine, danas je nemoguće znati. Nikakvih dokaza to nema. Tek, činjenica je da su glasine kružile. To je ostavilo prostor štampi za različite teorije, što je dalje podsticalo emocije javnosti.

Još jedan događaj je u danima posle ubistva neizbežno povezan sa slučajem. Grupa srednjoškolaca Albanaca, iz srednjoškolskog centra „Muharem Bekteši”, od 27. do 29. maja 1982. je u sklopu nastave iz opštenarodne odbrane više puta prolazila kroz Gojbolju, usamljeno srpsko selo među okolnim albanskim selima. Uz put su pevali nacionalističke pesme, vređali meštane, pretili, uništavali useve i pričinjavali štetu na domaćinstvima, sve uz odobravanje svojih nastavnika. Incident je dospeo do štampe. Izazvao je veliko uznemirenje javnosti i sasvim različite ocene lokalnih Srba i Albanaca. Gojbulja i Samodreža su susedna sela, i ovaj događaj svedoči da su u trenutku ubistva međunacionalni odnosi bili poremećeni. Da li je to imalo uticaja na ubistvo ostalo je nepoznato jer na suđenju ni ova činjenica nije uzeta u obzir.

Konačno, na doživljaj slučaja Milinčić u javnosti je snažno uticalo još jedno ubistvo, koje se dogodilo mesec dana kasnije, 3. jula 1982. U selu Meća kod Đakovice Srbina, Miodraga Šarića, ubio je komšija, Albanac, Djed Krasnići. Šarići su se godinama suočavali sa neprijateljskim ponašanjem komšija i nezainteresovanošću organa bezbednosti da im pomognu. Prema tvrdnjama Miodragove žene, Smiljke, na njega je pucano više od 10 puta, napadan je sekirom i nebrojeno puta je prebijan. Navodni razlog za sve napade je bila želja komšija da se dokopaju bogatog imanja Šarića. I ovo ubistvo je brzo razrešeno. Ubica je osuđen na 15 godina zatvora. Sud je presudio da nacionalna netrpeljivost nije igrala ulogu. Ipak, drugo ubistvo, u jeku pisanja o Danilovom ubistvu, doprinelo je da bura u javnosti postane još veća.

Slučaj Milinčić je za jako kratko vreme doveo do provale dugo taloženog nezadovoljstva javnosti u Srbiji. Štampa, delimično oslobođena cenzure, pokazala se kao katalizator narodnog bunta. Republičko rukovodstvo je pokušavalo da kontroliše izveštavanje. Ilustrovana politika je bila primorana da uništi 30.000 naslovnih strana sa slikom Danice Milinčić i naslovom „Smrt na očigled majke“ i 25.000 stranica na kojima je štampan tekst. Stihiju, ipak, nije bilo moguće zaustaviti. Za vrlo kratko vreme došlo je do promene tona u izveštavanju, koji je direktno uticao na percepciju stanja na Kosovu od stane velikog broja građana. Dve nedelje pre nego što se ubistvo Danila Milinčića dogodilo, Pravoslavlje je objavilo „Apel“ u kome je 21 sveštenik i monah SPC izrazio zabrinutost zbog situacije u pokrajini. Po prvi put je u javnom diskursu za opis stanja na Kosovu upotrebljena reč genocid. Nakon eskalacije slučaja Milinčić ova reč se začula i na najvišim političkim forumima države. Na sednici Predsedništva SFRJ, 14. jula, Branko Mikulić je izjavio da stanje na Kosovu „ima elemente genocida, hteo to neko da prizna ili ne.“

Praktično od trenutka kada je slučaj Milinčić otvoren, sudbina ubijenog i njegove porodice su dospeli u drugi plan. Kao što se to i kad drugih slučajeva događalo, suština se brzo zamaglila. Novinari su želeli da uzmu izjave od Danice Milinčić jer je ona pričala stvari koje su želeli da čuju. Sa druge strane, supruga Radmila i braća ubijenog su ostajali po strani. Radmila se sa decom preselila u Kosovo Polje i zaposlila se u školi u Ugljaru. Tri godine kasnije dobila je zaposlenje u „maloj školi“ (četvorogodišnjoj) „Aca Marković“ u Kosovu Polju. Završila je fakultet i potom kao nastavnica biologije više puta menjala mesto zaposlenja, po školama u okolini. Dve godine nakon Danilovog ubistva dobila je stan u Kosovu Polju. U drugoj polovini decenije je učestovala u pokretu otpora Srba sa Kosova, pa je 1988. bila jedna od organizatora tkz. protesta žena u Beogradu. Na Kosovu je ostala sve do penzije, 2016. godine, kada se preselila u Kuršumliju gde danas živi sa ćerkom Ivanom i njenom porodicom. Sin Ivan živi u Beogradu.

Na velikom imanju Milinčića nakon Danilove smrti je ostala majka, Danica, dok je Danilov stariji brat, Miroslav, živeo u stanu u Vučitrnu. Mlađi brat, Pavle, uz pomoć Branka Pešića je upisan u srednju školu u Beogradu, dobio je smeštaj u internatu i sve vreme do Pešićeve smrti imao je njegovu pomoć. Zaposlio se u preduzeću IMT u Rakovici, gde je potom dobio stan. Porodična kuća Milinčića u Samodreži je srušena tokom rata 1999. godine, kada su je albanski separatisti koristili kao svoj vojni štab.
Porodica Ferati je godinama nakon izvršenja smrtne kazne bezuspešno pokušavala da dođe do Mujinog tela. Do početka albanske oružane pobune na slučaj je najviše podsećao advokat, Bajram Keljmendi, uporno tvrdeći da je do ubistva došlo u samoodbrani i da je Danilo bio opasan srpski nacionalista. U martu 1999. Keljmendi je ubijen od strane pripadnika srpske paramilitarne jedinice, zajedno sa dvojicom sinova. O Feratu Muji danas u kosovskoj javnosti najviše govore njegovi sinovi i publicisti koji veličaju borbu albanskog nacionalnog pokreta. U tekstovima objavljenim tokom prethodnih godina dominiraju tvrdnje da je Muja ubistvo počinio štiteći sebe i trojicu maloletnika od srpskog nacionaliste, sa nadimkom „mali Ranković“, i čak se ističe njegova suzdržanost (i odanost Kanunu Leke Dukađinija) jer nije ubio ženu, Danilovu majku Danicu. Simptomatično je da se činjenica da je Muja bio naoružan pravda suštinski kultnim odnosom prema oružju, i povezuje sa tradicijom borbe porodice Ferati protiv srpske vlasti, baš kao i u slučaju Tahira Mehe.

Crkva sv. Petra u Samodreži danas. Krov crkve je srušen za vreme rata 1999. godine.

Za razvoj slučaja sudbina dve porodice je bila sporedna. Danilovo ubistvo je neraskidivo povezano sa problemima sa kojima su se Srbi u pokrajini suočavali, iako je diskutabilno koliko je sa njima objektivno imalo veze. Slučaj je imao dve važne posledice na razvoj kosovskog pitanja u celini. Prva je bila pad poverenja u rukovodstvo partije, za koje se sve češće tvrdilo da probleme na Kosovu ne može (i ne želi) da reši. Srbi sa Kosova su počinjali da se radikalizuju. Čule su se tvrdnje da im na Kosovu nema opstanka ukoliko sela ne ostanu čisto srpska. U razgovorima su kritikovali Tita i govorili kako je zemlji potreban Ranković. Stanje se direktno odrazilo na međunacionalne odnose, koji su postajali sve zategnutiji. Među Srbima je narasla netrpeljivost prema Albancima, pa je tokom leta 1982. došlo do 55 različitih incidenata u kojima su Srbi sa Kosova napali, pretili ili vređali Albance, čega godinu dana ranije jedva da je bilo.

Slučaj je takođe podstakao odluku dela Srba sa Kosova da se ne iseljavaju, već da se organizuju i bore za svoj opstanak. Dva meseca pre Danilovog ubistva, 28. marta 1982, nakon skrnavljenja srpskog groblja u Šipolju, grupa od 18 Srba iz Kosova Polja je uputilo pismo organima opštine, pokrajine i republike, tražeći zaštitu. Ovo pismo je bila prva aktivnost grupe iz koje je kasnije iznikao Srpski pokret otpora.
Do sličnih, burnih reakcija na slučaj Milinčić je došlo i u ostatku Srbije. Bilo je uočljivo da se bes više ne usmerava prema albanskom ilegalnom pokretu, „iredentistima“ kako su nazivani, već prema Albancima u celini. Tokom leta 1982. je ponovo došlo do više napada na Albance i njihovu imovinu u centralnoj Srbiji. Petorica radnika PK Beograd su napali dvojicu sezonskih radnika Albanaca i naneli im teške telesne povrede. Odmah potom je 12 radnika Albanaca napustilo posao. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu su osvanule parole u kojima se za ubistvo Milančića tražila osveta „glavu za glavu“.

Najvažnija posledica slučaja Milinčić je bio početak radikalizacije javnog diskursa o Kosovu. Termin genocid, čije je pominjanje započelo upravo u vreme eskalacije slučaja u javnosti, do kraja decenije je ostao način na koji je znatan deo srpske javnosti i intelektualaca opisivao situaciju u pokrajini. Treba, međutim, istaći da su ubistva Danila Milinčića i Miodraga Šarića jedina dva ubistva koja su se do 1989. dogodila na tlu SAP Kosova a da je počinilac bio Albanac a žrtva Srbin. To ne umanjuje činjenicu da se nasilje nad Srbima događalo, i da je diskriminatorska politika nastavljena.

Tri godine nakon Danilovog ubistva, u oktobru 1985, predstavnici Odbora za zaštitu slobode misli i izražavanja, Dimitrije Bogdanović i Dobrica Ćosić, napisali su apel upućen Skupštini SFRJ i Skupštini SR Srbije, koje su potpisali svi članovi Odbora, njih dvadeset. U tekstu Apela autori su situaciju na Kosovu uporedili sa onom za vreme Osmanskog carstva, i to su dokazivali pozivajući se i na sudbinu Danila Milinčića: „Metode su ostale iste: na starom kolju su nove glave. Novi Đakon Avakum zove se Đorđe Martinović, a Majka Jugovića – Danica Milinčić.“ Bilo je to konačno svedočanstvo formiranja jednog potpuno novog, radikalnog diskursa o kosovskom pitanju. Njegovi temelji su postavljeni tokom trajanja slučaja Milinčić.

Već tada, smrt Danila Milinčića je uveliko bila simbol, a činjenice vezane za slučaj potpuno nevažne. Ime Danila Milinčića je podelilo sudbinu svih simbola: da budu otrgnuti od realnosti iz koje su iznikli, i nastave da traju kreirajući nove istine i novu realnost.

*Zabranjeno je svako komercijalno korišćenje delova teksta, ili teksta u celini, bez dozvole autora. Svi tekstovi objavljeni na sajtu su velikim delom napisani na osnovu dokumentacije koja se nalazi u posedu autora. Svako neovlašćeno korišćenje biće predmet tužbe.