Bezdan kosovski

Smrt Đorđa Balaševića rastužila je mnoge na prostoru koji se danas eufemistički naziva „region“. Dok su na društvenim mrežama deljene Đoletove pesme i evocirane uspomene na bezbrižne srednjoškolske i studentske dane, tokom kojih se svako bar nekad pronašao u Balaševićevim stihovima, po već dobro uhodanoj praksi javila se prepoznatljiva grupa poznata pod takođe eufemističkim imenom – regionalni dušebrižnici.

Sve je počelo sa komentarom na Tviteru Petrita Selimija, bivšeg ministra inostranih poslova Kosova i člana Tačijeve PDK. Selimi je kritikovao kolektivnu žalost u „regionu“ tvrdeći da je jedna od najpoznatijih Balaševićevih pesama, „Ne lomite mi bagrenje“, bila deo „opake anti-albanske nacionalističke propagande lansirane iz Beograda“ sa ciljem da se „ukine autonomija Kosova“. Tviteraši iz Srbije su odgovorili u skladu sa folklorom druševnih mreža: neko podsmehom, neko psovkama, neko pretnjama, što je bila očekivana i priželjkivana reakcija. Usledila je, naravno, i podrška Selimiju, sa očekivanih adresa, od Reufa Bajrovića, Ljubomira Filipovića, Jasmina Mujanovića, Marka Atile Hoarea … Imalo bi se o toj podršci mnogo šta reći, na primer o licemerju onih koji kritikuju anti-albansku kampanju s kraja osamdesetih dok su istovremeno već godinama perjanice anti-srpske kampanje. Kod nekih je to i svojevrsna porodična tradicija, budući da je majka Atile Hoarea, hrvatska novinarka Branka Magaš, još 1992. u Londonu objavila knjigu o raspadu Jugoslavije. Tvrdnje iznesene u njoj su tokom devedesetih postale jedan od temelja kampanje koju njen naslednik revnosno nastavlja. Moglo bi se, zaista, štotšta reći, ali to neću učiniti jer je cilj ove grupice profesionalnih sejača mržnje da se o njima govori. Umesto toga, pokušaću da odgovorim kako je došlo do toga da kantautor poznat po romantičnim, ljubavnim pesmama, 1986. godine napiše metaforične stihove inspirisane događajima u problemima ispunjenoj pokrajini Kosovo.

Kosovska kriza je zvanično otpočela masovnim demonstracijama i pokušajem pobune Albanaca tokom marta i prvih dana aprila 1981. Povici „Kosovo republika“ i tek nešto manje glasni zahtevi za ujedinjenje Kosova sa Albanijom usmerili su pažnju jugoslovenskog rukovodstva i javnosti ka najsiromašnijoj oblasti u državi. Do tada, godinama unazad, mediji su o Kosovu pisali samo kada su prenosili izjave političara iz pokrajine o skoro idiličnim međunacionalnim odnosima, kako ih je opisao vodeći pokrajinski političar, Mahmut Bakali, tokom posete J. B. Tita Kosovu u jesen 1979. godine. Demonstracije su razbile mnoge iluzije. Od aprila 1981, isprva stidljivo pa potom sve glasnije, počelo je da se govori o brojnim problemima u pokrajini, između ostalog i o dugogodišnjem masovnom iseljavanju Srba.

Da iseljavanje odavno traje dugo se šaputalo među političarima u jugoslovenskom vrhu. Slovenački funkcioner, Jože Smole, poznat po proalbanskim stavovima, nakon demonstracija u intervjuu za zagrebački „Vjesnik“ je izjavio da se o iseljavanju već dugo govorilo u Beogradu, „i ne samo u Beogradu“, ali da se zbog politike nemešanja o tome nije javno raspravljalo. Kosovo je od usvajanja Ustava SFRJ 1974. zvanično bilo pokrajina u sastavu Srbije, ali je u praksi bilo potpuno samostalno, „republika po svemu osim po imenu“, kako istoričari danas često pišu. Pokrajinsko rukovodstvo u Prištini je imalo potpunu kontrolu nad Kosovom. Zbog takvog odnosa političkih snaga brojni problemi na Kosovu su tokom sedamdesetih prikrivani. Među njima i masovno iseljavanje Srba. Kada su podaci konačno objavljeni savezna premijerka (1982–1986) Milka Planinc je izjavila da su članovi Saveznog izvršnog veća (vlada Jugoslavije) „bili šokirani“ saznanjima. Rukovodstvo Kosova je dobilo zadatak da uradi analizu iseljavanja Srba iz pokrajine tokom prethodnih deset godina. U dokumentu su priznali da je iseljavanje bilo „tabu tema“.

Pobrojani citati pokazuju da je masovno iseljavanje Srba iz južne pokrajine bila činjenica, iako se ona danas često osporava i relativizuje. Činjenice dalje govore da se u periodu od sredine šezdesetih pa do 1989, za vreme trajanja albanske politike dominacije, sa Kosova iselilo oko 40% Srba, odnosno oko 150.000 ljudi. Zanimljivo je da oko broja iseljenih nije vođeno mnogo polemike. Spor je izbio oko uzroka iseljavanja.

Pokrajinsko rukovodstvo, u kojem su politički dominirali Albanci, tvrdilo je da su ekonomski razlozi glavni povod iseljavanja Srba, što je značilo da je u pitanju neizbežan i očekivan proces. Sa druge strane, iz Beograda su odgovarali da je glavni uzrok iseljavanja atmosfera straha i diskriminacija. Dokazivali su to izjavama iseljenih i prostom činjenicom da je broj iseljenih Srba znatno veći od broja iseljenih Albanaca, iako su Albanci bili pet puta brojniji i podjednako pogođeni siromaštvom.

Polemika je imala političku pozadinu. Nakon demonstracija pokrajinsko rukovodstvo u Prištini se nalazilo u političkoj defanzivi. Srpsko rukovodstvo je to iskoristilo i zatražilo preispitivanje ustavnih odnosa republike Srbije i njenih pokrajina. Političari iz Saveza komunista Srbije su tvrdili da su nesređeni ustavni odnosi glavni razlog krize na Kosovu, i tako implicitno zahtevali promenu ustava. Sa druge strane, glavni cilj pokrajinskog rukovodstva u Prištini je bilo očuvanje autonomije, tj. praktične samostalnosti u odnosu na Srbiju. Otpočeo je politički sukob u kome se iseljavanja Srba nametnulo kao centralna tema.

Nakon demonstracija na Kosovu 1981. pa sve do 1985. godine zvanično se govorilo da na Kosovu teče „stabilizacija“. Pokrajinski političari su stanje opisivali kao sve bolje, iz dana u dan. Međutim, broj iseljenih Srba ih je demantovao. Srpsko rukovodstvo je to koristilo kao dokaz da se stanje u pokrajini ne menja, i zato su tražili smene u pokrajinskom rukovodstvu i promenu Ustava. U Prištini su uporno pominjanje iseljavanja i uporno pisanje medija o pritiscima na Srbe  tumačili kao politički pritisak i zlonameran čin. Umesto da konkretnim merama pokušaju da utiču na smanjivanje iseljavanja i reše probleme Srba, pokrajinski funkcioneri su u izjavama govorili o preteranom i zlonamernom „kritizerstvu“, umanjivali su obim iseljavanja, relativizovali njegove okolnosti i isticali da je u pitanju prirodan proces.

Dok su rukovodstva vodila „visoku politiku“ stanje na terenu je postajalo sve teže. Vesti o međunacionalnim incidentima, napada na Srbe i iseljavanju koje se ne smanjuje stvarali su atmosferu potmulog besa. Svedočanstvo o narastanju tog besa i postepenoj promeni kolektivne percepcije događaja na Kosovu pruža nekoliko pesama popularnih jugoslovenskih bendova.

Sarajevsko „Bijelo dugme“ je 1983. objavilo album „Uspavanka za Radmilu M.“, na kojem se našla pesmu na albanskom jeziku „Kosovska“. Tekst sa ljubavnom tematikom su napisali Albanci, prvaci pozorišta u Skoplju. Najrečitiju poruku su nosili stihovi:

Je l’ znaš da će svi skupa biti tamo,

Za nas dvoje biće dobro veselje,

Idemo zajedno, jedan, dva, tri.

„Kosovska“ je objavljena 1983, u vreme u medijima hvaljene „stabilizacije“ na Kosovu, kao svojevrsna podrška smirivanju krize. Stihovi su bili simbolička poruka o potrebi zajedništva. Pesma na albanskom najpopularnije jugoslovenske grupe imala je za cilj da simbolično pokaže pripadnost Albanaca jugoslovenskoj zajednici. Istovremeno, stih „Ako te majka ne pusti, Onda nađi način kako znaš (i umeš)“, mogao se tumačiti kao poziv Albancima da se oslobode normi tradicionalnog društva, koje su ih držale na distanci od ostalih naroda Jugoslavije.

Sledeće, 1984. godine, još jedna sarajevska grupa, „Zabranjeno pušenje“, objavila je pesmu inspirisanu kosovskom krizom. Na albumu „Das ist Walter“ našla se pesma „Čejeni odlaze“. Stihovi o plemenu koje odlazi sa svoje zemlje, pod pritiskom drugog plemena, bili su jasna aluzija na iseljavanje Srba.

Čejeni odlaze bez krvi, bez znoja

Bez plača udovica, osta pusta ledina

Premala za dvoje

Šošoni se zbijaju

Potmulo zuje kopita njihovih

Razjarenih konja.

Poruka pesme je bila duboko antinacionalistička. Pozivala je da se prevaziđu „plemenske podele“. O tome jasno govori stihovi:

Imam prijatelja stanuje kod „Napretka“,

Ne znam kog je plemena jer ne nosi ratne boje.

U vreme nastanka ovih pesama frustracija među Srbima zbog situacije na Kosovu je bila velika. Jedan poverljiv izveštaj sačinjen za srpsko republičko rukovodstvo 1982. godine, nakon ubistva Danila Milinčića, govori kako su radnici velikih preduzeća LMK, IMT i IMR u Beogradu, Zavoda „Crvena zastava“ u Kragujevcu, „EI“ u Nišu, potom preduzeća u Gornjem Milanovcu i Vrnjačkoj Banji, obustavljali proizvodnju i sazivali zborove, tražeći da partijski funkcioneri dođu i razgovaraju sa njima o situaciji na Kosovu.

Srbi su kosovsku krizu doživljaji sa puno emocija. Do sredine decenije nije preovlađivalo ratoborno raspoloženje ali je tokom 1985. atmosfera počela da se menja. Za to je bilo mnogo razloga. Sveopšta kriza u Jugoslaviji je postajala sve dublja, ljudi su rapidno siromašili dok su im se pred očima urušavale vrednosti i ideali društva građenog četiri decenije. Frustracije su izbijale na površinu na nacionalnim temama. Za to vreme sa Kosova su stizale nove vesti o napadima na Srbe. Kriza je već predugo trajala, bez ikakvih naznaka da se situacija kreće na bolje.

U februaru 1986. oko stotinu Srba sa Kosova je došlo u Beograd, u Skupštinu SFRJ, da bi javno govorili o svojim problemima i tražili „slobodu“, kako su govorili. Potom je u aprilu oko 550 Srba sa Kosova u Sava centru, pred najvišim jugoslovenskim funkcionerima, govorilo o svojim jadima i obećavalo da će se kolektivno iseliti ako se ništa ne promeni. U junu, nekoliko stotina Srba iz okoline Kline je okačilo tablu „Selo na prodaju“ i pokušalo kolektivnu seobu, ali ih je milicija sprečila. Drama Srba sa Kosova je bila takva da je na zajedničkoj sednici državnog i partijskog rukovodstva Jugoslavije zaključeno je da „iseljavanje pod pritiskom“ sa Kosova „jedan od najtežih političkih problema SAP Kosova, SR Srbije i SFRJ“.

Kako su svi ovi događaji uticali na atmosferu u srpskoj javnosti rečito održavaju tri pesme inspirisane kosovskom krizom, objavljene tokom 1986. godine. Niški rok bend „Kerber“ je objavio album „Seobe“ na kome se našla istoimena pesma. Tekst je odraz tuge zbog iseljavanja Srba sa Kosova, iako su, kako reči pesme kažu, zemljina nedra „velika ko Bog i ima mleka za sve“:

Ptice lete na jug

i vraćaju se

ljudi ognjišta gase

zauvek odlaze.

Zemljina nedra su

velika ko Bog

sa mlekom za sve.

Najveći jad je ostaviti dom

od nemila do nedraga

pred sudbinom zlom.

Ne ostaju tragovi

pesme grobovi ne pevaju.

„Sebe“ su bile tužbalica, bez ratobornih poruka, ali i bez mnogo nade da se nešto može promeniti. Novi element je donela pesma „Rimljani“, beogradskog benda „Bajaga i instruktori“, objavljena na albumu „Jahači magle“. Refren pesme mnogi su doživeli kao jasan osvrt na situaciju na Kosovu:

Čuvari dalekih granica javljaju preko glasnika

Južna plemena ratnička su stigla ispod zidina

I sve je više barbara a sve je manje Rimljana.

Razlika u odnosu na pesme „Bijelog dugmeta“ i „Zabranjenog pušenja“ je očigledna. Slika Albanaca kao južnog ratničkog plemena, „barbara“, svedoči o naraslom besu i sve raširenijoj percepciji Albanaca kao neprijatelja. Upravo taj sveprisutni bes je najvidljiviji u pesmi Đorđa Balaševića, „Ne lomite mi bagrenje“, objavljenoj na albumu „Bezdan“ iste 1986. godine. Stihovi jedva da su bili metafore:

I prekardašilo…

Imo sam bagremovu šumu

tamo dole prema drumu

pa sam čekao.

Red je red, polako komšije

ne može samo da se uđe

i da se ruši tuđe

lepo sam im rekao.

Autor u pesmi poziva da bude „sve po zakonu“, što je bio jedan od najčešće izgovaranih zahteva Srba sa Kosova tokom masovnih dolazaka u Beograd:

I sve po zakonu

tu su paragrafi

pa zagrabi pošteno

i za veru, i za neveru.

Ipak, poslednji stih pesme donosi još jednu važnu poruku – šta će se dogoditi ukoliko ne bude „sve po zakonu“:

Ne lomite mi bagrenje

pod njima sam je ljubio…

O, zar moram da vam ponovim

okanite se njih

jer ću sve da vas polomim!

Petrit Selimi kaže da je Balaševićeva pesma bila deo „opake anti-albanske nacionalističke propagande lansirane iz Beograda“. U stvari, pesma je odraz atmosfere vremena u kome je nastala. Pesnikov stih, u kome kaže da je „prekardašilo“, savršeno opisuje zašto je pesma nastala, pod utiskom neveštih govora prostih ljudi o svojim teškim sudbinama. Ako ostavimo po strani potresna svedočanstva, sami brojevi govore dovoljno. Sa Kosova se tokom 1982. zvanično iselio 6.646 Srba, tokom naredne 1983. njih 4.341, tokom 1984. njih 3.654, tokom 1985. njih 3.410, a tokom 1986. još 4.176. Za samo 5 godina iselilo se oko 10% srpskog stanovništva pokrajine. Naredne, 1987. godine, Skupština Jugoslavije je zaključila da je iseljavanje Srba sa Kosova „najteži moralni, politički i društveno-ekonomski problem jugoslovenskog društva“.

Tokom osamdesetih jedino su pokrajinske institucije imale mogućnost da direktno utiču na stanje na Kosovu. Umesto odlučnih poteza, mere protiv iseljavanja su donošene sporo, nevoljno i uz puno otpora. Kada bi bile konačno donesene, u praksi se nisu sprovodile. Rukovodstvo u Prištini je jedino interesovala odbrana faktičke samostalnosti. Njihovi potezi su govorili da na takvom Kosovu za Srbe nema mesta. Takva politika je među Srbima podsticala frustraciju i bes. Pesnici su ih izrazili kroz pesme. Drugi, mnogo brojniji i manje suptilni, iskazali su ih na ulicama i trgovima 1988. godine, kada se pojavio lider spreman da njihove frustracije dalje podstakne i zloupotrebi za svoje ciljeve.

Ovaj tekst nije odbrana Đorđa Balaševića, niti mu je bilo kakva odbrana potrebna. Ipak, za kraj, ne mogu da se ne osvrnem i na njegovu ulogu u događajima koji su usledili. Godinu dana nakon pesme „Ne lomite mi bagrenje“ objavio je album „U tvojim molitvama“, uz koji je objavljen singl „1987“. U nekoliko stihova, bez skrivanja iza metafora, dotakao se situacije na Kosovu.

Decu ubijaju na spavanju,

plaši me da se ne podigne vampir četnički,

šta vampir zna o iseljavanju, i on sve vidi čisto etnički.

Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma!

Prvi stih je jasna asocijacija na ubistvo četiri vojnika u kasarni u Paraćinu od strane vojnika, Albanca, Aziza Keljmendija. Nastavak, međutim, govori o strahu od „vampira četničkog“, što je u komunističkom vokabularu bila šifra za srpski nacionalizam, koji „sve vidi čisto etnički“. U istom maniru, pesnik je nastavio:

Juče sam gled’o televiziju,

neshvaćen genij, drug Fadilj na teškoj muci je:

ne shvata niko moćnu viziju, ne dižu javne institucije.

Nesreća jedna, jadna i bedna osamdeset sedma!

„Drug Fadilj“ je niko drugi do Fadilj Hodža, skoro četrdeset godina najuticajniji albanski političar. Sarkastične reči o „moćnoj viziji“ su bile podsmeh praznim frazama „neshvaćenih genija“, doživotnih funkcionera zaslužnih za tu „jadnu i bednu osamdeset sedmu“.

Balaševićeva pesma, kao ni ostale pomenute pesme, nisu bile „huškačke“ niti deo „opake anti-albanske kampanje“. Sve su nastale pre nego što je Slobodan Milošević postao vodeći srpski političar i pre nego što je ijednom u javnom govoru pomenuo Kosovo. Pesme su ogledalo vremena, okamenjeno svedočanstvo o stanju kolektivne svesti u trenutku nastanka. Napisane su kao odraz bunta i saosećanja sa rekama onih koji „ognjišta gase“ i „zauvek odlaze“. Napisane su protiv mržnje, i nije slučajno da ih danas kritikuju oni kojima je mržnja zanimanje.

*Zabranjeno je svako komercijalno korišćenje delova teksta, ili teksta u celini, bez dozvole autora. Svi tekstovi objavljeni na sajtu su velikim delom napisani na osnovu dokumentacije koja se nalazi u posedu autora. Svako neovlašćeno korišćenje biće predmet tužbe.